Završen Gradić fest: tri dana – muzike, filma, pozorišta!

Gradić fest

Završen Gradić fest: tri dana – muzike, filma, pozorišta!

Crnogorski reperi Who See, zvezde poslednjeg festivalskog dana otkrili su nam šta je punk 21. veka i kako balansirati između žurke i stava. Njihova nepretenciozna poetika bila je ogledalo savremenih problema ispričana na zabavan način. Fanovi su bili gusto smešteni pred Beogradskom kapijom sa minimalnim prostorom da izbace ruke i njišu u skladu sa umešno osmišljenim bitom. Tokom tri dana festivala na Gradić festu bilo je više od 40 000 posetilaca.

Jedinstveni Rok kamp za devojčice predstavio je devojčice koje su u subotu na bini Lisinski izvele svoj prvi koncert izvan kampa. Gledali smo osam bendova sa ogromnim potencijalom: Toxic Taste, Infrakt, Autschulerke, Pretty Little Rockers, Blood Rush, Satis, Nightmare i Black Eye koje su poentirale hitom “Ne znam šta da pišem, ne znam šta da radim, ne znam šta da mislim, mogla bih da sviram!”

BluVinil, hrvatski emo rokeri su nastupili na maloj bini Lisinski kreativno fluktuirajući kroz žanrove pop i rock muzike. Kako je svirka odmicala bilo je sve više publike privučene dobrim vibracijama. U samo jednoj pesmi mogli smo čuti uticaje Bouvija, Springstina, ali i Masima Savića i mediteranskog popa oličenog u San Remu. Njihov imidž koketira sa popom 80-tih i za ovaj bend će se tek čuti.

Na glavnoj bini smo đuskali uz Gramophonedzie a potom i Kablove koji su zatvorili festival. Dok su Gramophonedzie povezivali blues i elektronsku plesnu muziku, Kablovi – MKDSL i Peđa Milutinović su spajali rejv sa rokenrolom u svom katarzičnom nastupu.

The Flamenco Thief je publiku provozao kroz vrelo špansko iskustvo na punktu 1 Beogradske ulice oko ponoći. Način na koji Krejg Suton aka The Flamenco Thief tretira muziku se graniči sa ekstremnim sportovima kada pogledamo u kojoj meri se snalazi sa britkim ritmičkim prelazima, žestokim okidanjem gitarskih žica i kontrolisanjem svoje looper pedale kojom slaže slojeve zvuka, perkusiono proizvedenih ritmova i kratkih

brejkova. Publika je oduševljeno đipala i u neverici gledala ovog Novosađanima od ranije poznatog, nabrijanog Britanca koji neumorno žonglira ritmom i tonom praveći stoprocentni koncentrat čiste muzike u najprimitivnijem i najprefinjenijem smislu.

Daniel Beja je sa svojim Gypsy Jazz Band-om pokazao da virtuoznost nije ništa drugo do pogoditi pravi ton u pravom trenutku. Ovaj prekaljeni muzičar dao nam je najskuplje iskustvo koje je moguće izvući iz drveta pokrivenog žicama.

Slušali smo i novosadske Aviostopere, Iliju Ludviga, Đorđe Obradović kvintet, The Black Room, Nemi Pesnik, Savages Y Suefo, a gledali smo Parajanovljeve majstorije kao i predstavu “Šest lica traži pisca” u izvođenju Pozorišta Promena.

Ove godine nas je i vreme poslužilo, a gurmanska ponuda je bila bogata sa velikim izborom vina i zanatskih piva često zabavnih naziva kakav je Beerokrate ili Razbeerbrigana.

Tokom tri dana festivala na glavnoj bini smo imali prilike da plešemo čarlston uz muziku fantastičnog Belgrade Dixieland Orchestra-e. Potom je emotivno nabijeni ronkenrol Autoparka, Artan Lilija i Žagara podigao veliki energetski talas koji je pokrenuo brojnu publiku; da bi trećeg dana stigli do angažovanog, zabavnog, (auto)ironičnog hip hopa klape Who See i svetskog a našeg doajena klabing kulture Gramophondzie. Kada pogledamo hronološki muzičke žanrove koji su se mogli čuti u tri dana, mogli bismo zaključiti da je danas svaki od pravaca i stilova aktuelan i koogzistentan bez obzira na dekadu koju je obeležio a takva je, znamo to i priroda Festivala uličnih svirača koji je od početka bio inkluzivan za sve generacije i ljubitelje dobre muzike i zabave te je zato omiljeni novosadski festival.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *