Premijera predstave Kaspar u JDP-u

Kaspar

Premijera predstave Kaspar u JDP-u

Premijera predstave Kaspar Petera Handkea u režiji Miloša Lolića biće održana u petak, 12. marta, u 19 časova, na Sceni Ljuba Tadić

PETER HANDKE

Peter Handke jedan je od najznačajnijih evropskih i svetskih savremenih pisaca. Autor je velikog broja romana, eseja, drama, scenarija i dobitnik značajnih austrijskih, nemačkih i međunarodnih priznanja: Franc Kafka, Georg Bihner (koju je vratio), Hajnrih Hajne, Tomas Man, Nestroj… Godine 2019. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Na književnoj sceni se pojavljuje sredinom šezdesetih godina, prvim romanom Stršljenovi i komadom Psovanje publike (1966). U tom periodu, ispituje (zlu) moć jezika serijom jezičkih komada (Sprechstücke): pomenuto Psovanje publike, Proročanstvo, Samooptuživanje, Poziv upomoć (1967). Ciklus je zaokružio Kaspar (1968), koji je vrlo brzo postao jedno od najvažnijih dela posleratne nemačke književnosti, a Handkeu doneo međunarodni ugled. Usledili su, takođe, avangardni komadi: Kas preko Bodenskog jezera (1971), Kroz sela (1981), u čijim glasovima odjekuju Eshilove antičke drame, Putovanje u sonornu zemlju (1989), Časovi u kojima nismo ništa znali jedni o drugima (1992)…

Iako je reputaciju stekao pišući za pozorište, Handke se okrenuo proznim formama, kratkim romanima, kratkoj priči i eseju. Nesreća bez želja (1972) bila je odgovor na samoubistvo majke, Kratko pismo za dug rastanak (1972), Čas stvarnog osećanja (1975), Levoruka žena (1976), Spori povratak kući (1979)… I u prozi je njegov jezik jezgrovit a lingvistika tematska osovina i pokretač. Posete Jugoslaviji inspirisale su ga da napiše Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine (1996), Pitajući u suzama (2000).

Objavio je nekoliko zbirki pesama, radio-drama, filmskih scenarija, često sarađujući sa Vimom Vendersom (Golmanov strah od penala, Nebo nad Berlinom, Divni dani u Aranhuezu) ili režirajući sam. Prevodi književna dela sa francuskog, slovenačkog, engleskog i grčkog.

Od 1990. Peter Handke živi u Šavilu, tihom mestu nedaleko od Pariza.

 

MILOŠ LOLIĆ

Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je postavio predstave: Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog (2014), Otelo Vilijama Šekspira (2012), Sanjari Roberta Muzila (2008), Druga strana Dejana Dukovskog (2006) i Tesla, totalna refleksija Marije Stojanović (Jugokoncert i Jugoslovensko dramsko pozorište, 2006).

Režirao je i u drugim pozorištima u Beogradu: Adam i Eva Miroslava Krleže (Bitef teatar, 2002), Velika bela zavera Dimitrija Vojnova (Atelje 212, 2004), Muška stvar Franca Ksavera Kreca (Atelje 212, 2007), Bog je di-džej Falka Rihtera (Malo pozorište Duško Radović, 2010), Marija Stjuart Fridriha Šilera (Narodno pozorište, 2015).

Poslednjih godina sa velikim uspehom režira u inostranstvu: Žak ili Pokornost Ežena Joneska (Mestno gledališče, Ljubljana 2012), Roberto Cuko Bernar-Marija Koltesa (Folksteatar, Minhen, 2013), Hinkeman Ernsta Tolera (Šaušpilhaus, Diseldorf i Salzburški festival, 2014), Mania po Euripidovim Bahantkinjama (Maksim Gorki teatar, Berlin, 2015), Vreme zabave Harolda Pintera (Burgteatar, Beč, 2016), Rehnic Elfride Jelinek (Folksteatar, Beč, 2016), Idomenej Rolanda Šimelfeniga (Teatar Bazel, 2017), Zid, jezero Dušana Jovanovića (SNG Drama, Ljubljana, 2017), Na kraljevskom putu Elfride Jelinek (Šaušpilhaus, Frankfurt, 2018), Borba crnaca i pasa Bernar-Marija Koltesa (Burgteatar, Beč, 2018), U vrtu ili Lizistrata drugi deo Sibile Berg po Aristofanu (Teatar Bazel, 2019)…

Dobitnik je brojnih nagrada: Gran pri Mira Trailović na 43. Bitefu za predstavu Sanjari Roberta Muzila (JDP, Beograd, 2008), Politikina nagrada za režiju na 46. Bitefu i Nagrada za režiju festivala Bajerski pozorišni dani u Augsburgu za predstavu Krvava svadba Federika Garsije Lorke (Folksteatar, Minhen, 2011), Gran pri Borštnikovi susreti za predstavu Bartlbi, pisar po noveli Hermana Melvila (Mini teatar, Ljubljana, 2011), Nagrada Nestroj za Magično popodne Volfganga Bauera (Folksteatar, Beč, 2012), Aprilska nagrada grada Beograda za Otela Vilijama Šekspira (JDP, Beograd, 2012), Nagrada Dorotea Nef za predstave Predsednice Vernera Švaba (Folksteatar, Beč, 2014) i Lazarus Ende Volša i Dejvida Bouvija (Folksteatar, Beč, 2018)…

 

MILOŠ LOLIĆ O KASPARU

Koliko god bilo tipično antidramsko delo, Kaspar je najpre dramatizovani mit, sa glavnim junakom po kom drama čak nosi naslov. Autor nas vraća na antički izvor, a istu stvar čini i sa ostalim likovima to jest glasovima, koji su tu da nas podsete na antički hor. Izazovno za postavku, ali izazovno i za čitanje, čak bezobrazno teorijski, jer paralelno dok se do degradacije ruši svako dramsko, ono se istovremeno ustoličuje kroz nezaustavljiv govor, potvrđuje se da je dramsko pre svega oduvek i zanavek samo o govoru.

 

Igraju:

MIODRAG DRAGIČEVIĆ

NIKOLA RAKOČEVIĆ

ANĐELIKA SIMIĆ

SANJA MARKOVIĆ

PETAR BENČINA/RADOVAN VUJOVIĆ

MILOŠ SAMOLOV

 

Režija: Miloš Lolić

Dramaturg: Periša Perišić

Scenograf: Jasmina Holbus

Kostimograf: Maria Marković Milojev

Kompozitor: Nevena Glušica

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla: Dejan Draganov

Foto: Nebojša Babić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *