Predavanje i izložba o baštini Mihaila Konstantinovića
U četvrtak, 17. avgusta, od 19 časova, posetite predavanje prof. dr Jovice Trkulje i izložbu posvećenu baštini Mihaila Konstantinovića, deo segmenta „NA SLOBODI”, u okviru manitfestacije „Prva nacionalna prestonica kulture 2023 – Čačanska rodna”. Predavanje i izložba biće upriličeni u Galeriji Narodenog muzeja u Čačku.
Mihailo Konstantinović je nezaobilazan i najznačajniji predstavnik srpske civilistike koji je po evropskim uzorima i standardima utemenjen u periodu od četvrte decenije 19. veka do početka pete decenije 20. veka. On je jedan od pripadnika najtalentovanijih mladih ljudi okupljenih oko profesora Živojina Perića, a koji je odlučujuće doprineo utemeljenju i razvoju civilistike u Srbiji, tvorac modernog građansko-pravnog zakonodavstva u Srbiji.
Konstantinović je rođen pre nešto više od 126 godina, 23. marta 1897. goodine, u Čačku. Ostaće upamćen kao poznati srpski pravnik, dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, tvorac Zakona o obligacionim odnosima koji je i danas na snazi, ministar pravde i nosilac Albanske spomenice. Konstantinović je otac poznatog srpskog pisca, filozofa, esejiste i književnog kritičara Radomira Konstantinovića. Konstantinovićevi roditelji, otac Ilija, koji je bio nadničar i majka Pava, devojačko Ratković, izbegli su iz Sandžaka, jer je Ilija došao u sukob sa turskim vlastima odbijajući da besplatno kuluči nekom lokalnom moćniku. Mihailo je školu učio u Čačku i bio odličan đak uprkos siromaštvu. Oslobođen je takse za svedočanstvo, jer je „imovnog stanja – sirotog”.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, iako je tek bio završio šesti razred gimnazije, od avgusta 1914. do oktobra 1915. služio je dobrovoljno kao bolničar pisar u Drugoj vojnoj bolnici u Čačku. Nakon što je 6. oktobra 1915. godine Austrougarska balkanska armija pokrenula ofanzivu na Kraljevinu Srbiju, Konstantinović se u jesen i zimu 1915. povukao sa srpskom vojskom na jug. Januara 1916. prešao je u Francusku. U maju je stupio u Prvu četu Srpskog univerzitetskog bataljona u Žozijeu. Fransuka vlada omogućila je srpskim đacima da pohađaju kurseve i dovrše svoje školovanje prekinuto ratom, pa je Mihailo maturirao krajem 1916.godine.
Juna 1917. demobilisan je i poslat na studije prava. Tokom trogodišnjih studija prava Mihailo je imao prekid u studiranju, jer se dobrovoljno prijavio u francusku vojsku i učestvovao u borbama na zapadnom frontu. Diplomirao je 17. jula 1920. godine.
Po povratku u zemlju, ukazom Ministarstva pravde od 12. novembra 1920, postavljen je za pisara II klase Ohridskog prvostepenog suda. Međutim, ubrzo je dao otkaz na službu, jer je dobio državnu stipendiju za doktorske studije. Konstantinović se vratio u Lion gde je od 1921. do avgusta 1923. bio na studijama. Doktorsku tezu „Le periculum vei renditae en droit romain classique” (Prilog teoriji rizika u rimskom klasičnom pravu) odbranio je 7. jula 1923. godine.
Nakon odbrane doktorske disertacije, ukazom Ministarstva pravde nakratko ponovo službuje u Ohridu, a potom je izabran za docenta na Pravnom fakultetu u Subotici, na katedri za građansko i međunarodno privatno pravo. Jula 1924. oženio se Radojkom (Bekom) Popović, kćerkom Sime Popovića, profesora gimnazije u Pirotu i Jelisavete Popović, učiteljice. Njen brat je bio Radomir Popović, pravnik, dugogodišnji direktor Državne klasne lutrije, a potom viši pravni referent Investicione banke. Avgusta 1926. Mihailo Konstantinović je unapređen u zvanje vanrednog profesora na fakultetu u Subotici. Februara 1935. premešten je na Pravni fakultet u Beogradu, gde je 1937. postao redovni profesor.
Od avgusta 1939. do marta 1941. godine Konstantinović obavlja funkciju ministra bez portfelja i ministra pravde u vladi Dragiše Cvetkovića. Jedan je od idejnih tvoraca sporazuma Cvetković-Maček zajedno sa profesorima Mihailom Ilićem i Đorđem Tasićem. Dao je ostavku na ministarsku funkciju zbog neslaganja sa pristupanjem Trojnom paktu.
Posle naredbe o kapitulaciji, aprila 1941. izbegao je u Egipat, odakle je prešao u Palestinu, pa je od strane vlade u Londonu poslat u Tursku, radi prikupljanja materijala o ratnim zločinima u Jugoslaviji i proučavanju pitanja odgovornosti za ratne zločine. Aprila 1942. vratio se u Egipat i bavio se istim poslom do juna 1944. kada ga je novi predsednik jugoslovenske vlade u Londonu, dr Ivan Šubašić, pozvao u London da stupi u vladu sporazuma Tito-Šubašić, kao ministar spoljnih poslova ili ambasador u SAD. Odbio je da stupi u vladu, ali je sa Šubašićem išao u Italiju radi pregovora sa Nacionalnim komitetom oslobođenja Jugoslavije. Bio je spreman da pomaže Šubašićevu vladu, ali je odbio da preuzme bilo koji položaj.
Februara 1945. vratio se u zemlju i nastavio da radi na Pravnom fakultetu kao šef katedre za građansko pravo. Tri puta je biran za dekana Pravnog fakulteta. Osnovao je Spoljnotrgovinsku arbitražu pri Privrednoj komori Jugoslavije i bio njen dugogodišnji predsednik. Osnivač je i prvi glavni i odgovorni urednik časopisa „Anali Pravnog fakulteta u Beogradu” (1953-1960). Izradio je nacrte većeg broja kapitalnih zakonskih tekstova, među kojima su između ostalih: Osnovni zakon o braku (1946), Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece (1947), Osnovni zakon o starateljstvu (1947), Zakon o usvojenju (1947), Zakon o zastarelosti potraživanja (1953) i Zakon o nasleđivanju (1953).
Godine 1969. objavio je, u izdanju Pravnog fakulteta u Beogradu, knjigu „Obligacije i ugovori, skica za zakonik o obligacijama i ugovorima”. Osim disertacije štampane u Lionu 1923. to je jedina njegova knjiga. Tek posle smrti Mihaila Konstantinovića 1982. časopis Anali u dvobroju 3-4, za istu godinu, objavio je izbor njegovih članaka, štampanih između 1924. i 1976, u uverenju da će tako „ovo veliko pravničko blago postati dostupno širokom krugu korisnika, posebno mladih i služiti im kao putokaz, uzor i podstrek”.
Mihailo Konstantinović preminuo je u Beogadu, 30. januara 1982. godine, u svojoj 85. godini.
