Izložba „Sakralna posmatranja” Vanje Pašić
Od 13. do 25. juna, Galerija Doma omladine Beograda; Otvaranje 13. juna, u 19 časova
Savremeno iskustvo sveta razvilo se u okruženju profanih vrednosti. Ispitivanjem granica između profanog i sakralnog u domenu ljudske egzistencije, dolazimo u dodir sa poimanjem posmatranja i odnosa ka istom. Posmatranje nas iznova uči da upravljamo svojom svešću, da od svake slike načinimo neko povlašćeno mesto. Kroz Sakralna posmatranja, novu seriju digitalnih grafika kojima je pridružen i jedan objekat, Vanja Pašić razmatra arhitektonski prostor hrama sa aspekta njegove svetosti. Baveći se problemima tranzicije i transcedencije materijalnog, umetnica preispituje ulogu sakralnog arhitektonskog nasleđa u kontekstu savremene umetnosti iz pozicije upitanosti nad odnosom vizuelnog, viđenog i doživljenog (o)sećanja sveta.
Vanja Pašić rođena je 1994. u Užicu. Diplomirala je na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, smer zidno slikarstvo u klasi profesora Željka Đurovića i Jelene Šalinić Terzić. Master studije slikarstva diplomirala na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Mentor Saša Filipović. Trenutno radi i stvara u Beogradu. Realizovala je preko petnaest grupnih i dve samostalne izložbe.
SAKRALNA POSMATRANJA – Vanja Pašić
Pre nego što uđemo u proces interpretacije Sakralnih posmatranja, multimedijalne serije radova umetnice Vanje Pašić, postavimo pitanje koje nametljivo izbija iz pozicioniranja ideje sakralnog u savremenoj umetnosti – zbog čega su religiozni momenti, od kojih je satkan dug hronološki period toka istorije umetnosti, u kontekstu današnjice nevidljiv ili često zazoran? Da li je u pitanju preopterećenost teškog likovnog i arhitektonskog nasleđa koje ikonografski, estetski i gradivni kanoni freskoslikarstva, ikonopisa i crkvene arhitekture nose sa sobom, nepromenjeni/večni u svojoj pojavnosti? Ili je pak reč o razuđenom (post)savremenom dobu lišenom velikih narativa i vidljivih ideoloških usmerenja koje doprinosi potrebi da se savremenost u umetnosti pretežno manifestuje kao analiza društveno-angažovanih problema?
Kroz novu seriju digitalnih grafika kojima je pridružen i jedan objekat, umetnica razmatra arhitektonski prostor hrama sa aspekta njegove svetosti. Prostornost je u materijalnom smislu ogoljena i svedena na strukturalne obrise i odnose, naznačene linearnošću preseka sakralnog prostora. Ritmični, lučni otvori (zamišljenih) arkada uverljivo odišu harmonijom repeticije motiva i sugerišu protok vremena pozivajući nas da percepcijom pounutrimo prostor kao mentalnu sliku. Kao najistaknutija odlika prostora koji umetnica istražuje, ističe se njegovo svojstvo ruine i nemogućnost konciznog identifikovanja modela hrama, iako po podeli prostora možemo naslutiti plan petokupolne trobrodne bazilike, koja se završava (ili počinje?) polukružnom apsidom.
Nastupajući iz pozicije preuzimanja postmodernih strategija aproprijacije i korišćenja koncepta sakralnog arhitektonskog nasleđa u kontekstu Sakralnih posmatranja, umetnica se neposredno bavi pitanjem tranzicije i transcedencije svetovog i sakralnog u kontekstu galerije kao umetničkog prostora. Ako prag hrama „koji razdvaja dva prostora upućuje u isto veme i na odvajanje dva načina bivstvovanja, svetovnog i religioznog (Elijade, 2003: 78), da li je prag galerije u kojoj su sučeljene ove dve, naizgled suprotnosti, zapravo poziv ka povratku u unutrašnjost bića, gde se sva realnost vremena i večnosti promišlja?
Marija S. Đorđević, istoričarka umetnosti
