Budimka – Kad direktor razvaljuje vrata

Budimka„Kad smo počeli 2010. zatekli smo zapuštenu firmu u kojoj nema ništa, nema struje, nema vode, nema pare, sa mašina je odneto sve što je moglo da se odnese. Otključano, prokišnjava, nema kupola-svetlarnika na objektima, hale pune golubijeg đubreta. I sve to moralo je da se očisti i osposobi. I onda smo rešili da idemo redom – struja, para i potom da osposobljavamo jedan po jedan deo proizvodnje. Te 2010. bilo je konzumne jabuke koja nije mogla da se proda u Rusiju – kao što ni ove godine ne može da se proda – i onda smo rekli: prvo ćemo osposobiti liniju za proizvodnju koncentrata da napravimo malo para, pa da onda tim novcem osposobimo još neku liniju. Preradili smo tri hiljade tona jabuka. Dakle, 1. marta smo ušli u fabriku, a 27. marta pustili smo u pogon proizvodnju voćnih koncentrata. Za to vreme, normalno, čistilo se. Ljudi koji nisu mogli da budu uposleni za proizvodnju čistili su objekte, farbali, krečili, pokrivali najlonom, zatvarali rupe…“

Tako svoju malu poslovnu epopeju započinje Đorđe Stevanović, direktor Budimke iz Požege, nekad jedne od najpoznatijih firmi za preradu voća i povrća na prostorima cele SFR Jugoslavije. Danas, posle neuspele privatizacije (čiji su akteri – na čelu sa Ananijem Pavićevićem, eks direktorom Metals banke – danas uglavnom u zatvoru, pa se tom temom ovde nećemo baviti) i vraćanja fabrike pod državno okrilje, tj. u grupu preduzeća u restrukturiranju, ova firmaje, uprkos tom nezavidnom statusu, na putu da povrati staru slavu. Možda bi već uspela da joj u tome najviše ne smeta onaj kome bi to trebalo da bude u najprečem interesu – njen vlasnik, država. U tome je draž ove priče.

„Nas je dočekao račun od 1,3 miliona dinara za neplaćenu gradsku vodu i izvršna pravnosnažna presuda u korist lokalnog komunalnog preduzeća. Od tada do danas mi nismo potrošili ni kubik gradske vode. Osposobili smo izvorišta, bušotine i pumpe kojih ima osam u krugu Budimke. Inače, infrastruktura je u Budimci napravljena za 21. a možda i neki dalji vek. Prese za ceđenje sokova, mlinovi, vakuum oparivači…, isti su kod nas kao svuda u Evropi, samo je upravljanje njima u međuvremenu prebačeno na računar.

Posle pokretanja proizvodnje koncentrata, novac koji smo zaradili uložili smo u proizvodnju pekmeza, marmelada, džemova. Onda smo Tetrapaku iz Gornjeg Milanovca platili stari dug, tako da je počeo da nam isporučuje ambalažu pa smo mogli da počnemo da koristimo opremu za pravljenje sokova. Odlučili smo da sok dobrog kvaliteta ponudimo po niskoj ceni jer je platežna moć stanovništva mala i da tako zarađujemo i pravimo profit. A pošto su nam veliki trgovački lanci tražili hiljadu evra po barkodu da stave našu robu na police, što mi nismo ni mogli ni hteli da plaćamo, odlučili smo da idemo na male kupce, tj. srednje i male veleprodaje koje su još pri tom htele i avansno da plaćaju. Posle izvesnog vremena, kad im se smanjila prodaja sokova i pekmeza, ti su megatrgovci sami počeli da dolaze kod nas.

U februaru 2012. bili smo spremni da izađemo iz restrukturiranja i poslali smo Vladi predlog kako da se to uradi. Jer, smatramo da restrukturiranje treba što kraće da traje. I da je bilo ikakve saradnje države sa nama, da je bilo ljudi koji bi se na pravi način bavili preduzećima, Budimka od 2012. godine više ne bi bila u restrukturiranju. Prosto je neverovatno kako se država neodgovorno ponaša prema svojim firmama i zapravo im više odmaže nego što im pomaže da se oporave i ozdrave.

Na primer, požeška opština je od Budimke za deset godina kad fabrika nije ni radila na ime raznih dažbina – na imovinu, za gradsko građevinsko zemljište, za poljoprivredno zemljište itd., potraživala pola miliona evra. Mi odbornike u lokalnoj skupštini ubedimo da nam to otpišu, ali za to treba saglasnost Vlade. Ministar finansija se, međutim, ne oglašava.

Mi ubedimo drugi saziv lokalnog parlamenta, ponovo donesu istu odluku, mi to prosledimo novom ministru, ali ni on ne daje saglasnost, kaže da se ne slažu koalicioni partneri. Onda dođe novi ministar, Krstić, mi mu napišemo: ti si naša treća sreća, ti si školovan na Jejlu, ti ćeš nama da uradiš, ovo je od interesa za državu… Ali ni danas nemamo saglasnost da nam se sa vrata skine tih pola miliona evra kojih se lokalna samouprava logično odrekla, jer je zainteresovana da fabrika radi, da u njoj posao nađe sto ljudi i da naplaćuje tekuće poreze i doprinose.

Sa druge strane, služba istog tog Ministarstva finansija pokreće protiv mene sudski postupak, jer navodno nisam platio poreze i doprinose, iako ja redovno izmirujem sve obaveze od kada sam direktor, a plaćam čak i one iz prethodnog perioda. Pa, ne mogu ja da odgovaram za ono što je bilo pre mene.

Zatim, vi ste u situaciji da svaki put kad dođe neko iz Agencije za privatizaciju na vama vežba strogoću. Recimo, kad čistite neki objekat koja je zarastao kao prašuma dođe činovnik iz Agencije za privatizaciju i kaže: vodite računa da ostavite ovo nisko rastinje i ove borove i breze da fabrički krug bud lep. Ja kažem – kad znam da uđem da očistim prašumu, znam i da ostavim ono što je starije i od mene ili je neko sadio da objekat lepo izgleda i znam da ga održavam.

A da ne kažem da dođete u poziciju da vam neko zabranjuje da normalno kupujete jabuke, nego kaže da morate da raspišete tender jer ste vi državno preduzeće. A dok raspišem tender jabuke više nema pa moram da je kupujem „popreko“. Takvih apsurdnih stvari imamo milion.

Sa VIP-om sam, recimo, dogovorio desetogodišnji zakup antene za mobilnu telefoniju na objektu koji 22 godine nije u funkciji. Trebalo je da za to dobijemo 40.000 evra.Kupili bismo neke mašine, bolje bismo radili. Ali, od Agencije za privatizaciju nismo mogli da dobijemo saglasnost jer smo firma u restrukturiranju. Nađemo mi, onda, rešenje i napravimo mesečni ugovor, ali saglasnost opet nismo dobili, odnosno morali smo da čekamo dve godine. Znači, izgubili smo osam hiljada evra.

A ako, recimo, izdajem poslovni prostor, Agenciji za privatizaciju moram da platim trideset hiljada da bi mi dala jedan papir na kojem piše da daje saglasnost da ja to uradim. Ako je kirija sto evra, ja tri mesečne kirije svake godine moram da dam Agenciji za privatizaciju, ali imam devet kirija koje će biti uložene u Budimku.

Zatim mi, državno preduzeće, od države ne možemo da dobijemo kredit preko Fonda za razvoj, a druge, i ovakve i onakve kompanije koje danas ne plaćaju ni poreze ni doprinose, dobijaju basnoslovne iznose kredita sa kamatnom stopom koja je tri ili četiri procenta na godišnjem nivou. Fond čak neće ni da nam da garanciju za kredit na pet godina, nego samo na tri, pa mi onda dobijemo kredit sa kamatom od 11,85 odsto i umesto da nam rata kredita bude dva miliona i četiri stotine hiljada dinara, nama rata dođe blizu četiri miliona.

A kad je zbog kredita trebalo da stavljamo hipoteku na neke objekte, suočili smo se sa činjenicom da u katastru piše da je Budimka u društvenoj svojini. I nismo mogli društvenu svojinu da skinemo sa posedovnih listova nepokretnosti Budimke od maja do decembra 2012. godine. Ustav je odavno ukinuo društvenu svojinu, ali to izgleda niko nije javio državnim činovnicima u katastru u Beogradu i Požegi. I tako smo došli u situaciju da nam je 18-19. decembra ostalo još dan-dva da to završimo inače ne bismo mogli da dobijemo kredit od banke, niti da izvršimo obaveze prema ljudima –mrtvi smo. Sedam-osam puta sam odlazio u katastar tog dana, kažem dajte ljudi završavajte to, već šest meseci traje, sve smo vam dali što ste tražili, na kraju dolazim nešto posle tri, kad službenica zatvara šalter. Kroz onaj šiber gde morate da se sagnete, kažem primite mi ovaj dokument za direktoricu, treba da mi da te papire u ponedeljak, da ne ulazim tamo u kancelariju. Ali – Katastar radi samo do tri, a ja sam mislio do pola četiri, kao i opština, jer se nalaze u istoj zgradi.Ona žena ni da čuje. Ja na vrata kod direktorice – zatvorena, ja još jednom čuknem i zamolim ženu da primi podnesak, a ona meni neprestano ponavlja: neću da primim, neću da primim. Ja kažem: ženo, ja ću to da stavim na sto. Pokušam na jedna vrata – zatvorena, druga– zatvorena, onda odlučim da obijem vrata, uđem, stavim papire direktorici na sto, duboko udahnem i odem u policiju da se prijavim. Kažem, dobar dan, ja sam napao državnu instituciju, obio sam vrata, prijavljujem se sam da ne pravim bruku i sramotu po gradu da me hapsite. Možda nije trebalo da dođem kod vas, možda je trebalo da odem kod psihijatra, ali evo, prijavio sam se, evo vam broj telefona, zovite me, čim budu prijavili ja ću doći. To je bilo u petak, sutradan dođem sa ljudima, popravimo vrata, pišem pismo izvinjenja svima, ali ono što nisam mogao da dobijem šest meseci, bilo je završeno u ponedeljak ujutru pre osam. Posle sam na sudu kažnjen sa 17.000 dinara, dobro je da nisam krivično odgovarao, ali najvažnije je da smo završili smo taj kredit i dve naredne godine nastavili normalno da radimo, proizvodimo i izvozimo i da imamo sve više partnera na tržištu.“

Budimka sada proizvodi oko 1.000 tona voćnih koncentrata, isto toliko pekmeza, kao i džemova i marmelada, ukupno dakle oko 3.000 tona; u hladnjači se nalazi oko 5.000 tona zamrznutog voća (maline, kupine, šljive) i povrća. Godišnji prihod je oko pet miliona evra, a mogao bi lako da bude dvostruko veći samo kad bi bilo obrtnih sredstava, odnosno kad bi bilo normalnih uslova za poslovanje. Proizvodnja, kao i prihod, od 2010. neprekidno rastu, lane je proizvodnja bila 12 odsto veća nego 2012, dok je u prva četiri ovogodišnja meseca rast iznosio 20 odsto i očekuje se da tako ostane do kraja godine. Budimka nema problema sa plasmanom robe, ne može da proizvede koliko se traži. Veliki deo se izvozi, 2012. je u inostranstvo otišlo čak 54 odsto ukupne proizvodnje, prošle godine je izvezeno 36 odsto, a na domaće tržište plasirano je 64 odsto proizvodnje. Dobrim delom je do ove promene došlo i zato što je Budimka uspela da se nametne velikim trgovačkim lancima Metrou i Delezeu. Ipak, najveći pojedinačni Budimkin kupac još uvek je nemačka kompanija Binder. I, na kraju, najvažnije – ako se ne bi računale obaveze nastale pre 2010. godine, Budimka poslednjih godina posluje sa profitom u proseku oko 400.000 evra godišnje. Upravo je zbog toga pre mesec dana, kada se pronela vest da će Budimka biti privatizovana kroz stečaj, Stevanović preko Fejsbuka poručio da će se tome svim sredstvima suprotstaviti.

A odgovor na svoj preko dve godine star zahtev da firma izađe iz restrukturiranja direktor Budimke Đorđe Stevanović još čeka. Na potezu je, valjda već četvrti ministar privrede od tada, Dušan Vujović.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jul 2014.
Preuzeto sa: http://www.mijatlakicevic.com/kad-direktor-razvaljuje-vrata/

1 komentar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *