Ne zaboravlja se – Ždrepčeva krv
Beše to sredinom 80-ih, prošlog veka, kada sam u Njujorku nabasao na restoran „Sarajevo“, čiji je gazda bio Hašim Kučuk Hoki. Hoki je, za one koji ne pamte, bio estradna zvezda, ali i veliki poštovalac žena i Tita. Žene je voleo impulsivno, (čak 10 ih je izveo pred matičara), a Tita je voleo onako bezrezervno, kao što dete voli majku. Čak je i dvoje od njegovo jedanaestoro dece ponelo Titovo ime – Alija-Tito i Dario-Tito!
U to vreme „Sarajevo“ je bilo jedino mesto gde ste na Menhetnu mogli da pojedete ćevape, a na vinskoj karti glavno mesto zauzimala je – Ždrepčeva krv.
- Otkud to – pitam ga, budući da su tada u Jugoslaviji glavna vina bila vranac, žilavka, pošip i malvazija?
-
Znaš – krene Hoki priču, očigledno zadovoljan što sam ga to pitao. – To je vino nastalo tako što je lično Tito tražio da se napravi neko kvalitetno vino, da ima raja šta da pije a da je ne boli glava, razumješ. To ti je pravo jugoslovensko vino od šest sorti, baš kao što je Jugoslavija napravljena od šest republika!
Đavo će ga znati koliko je u toj Hokijevoj priči bilo istine, ali nema sumnje da je Ždrepčeva krv na svoj način doista spajala ljude i generacije iz čitave počivše nam države. Pa i danas, kada Jugoslavije i Hokija već odavno nema, kad god se na stolu nađe flajka ovog kao rubin rumenog vina, setim se one poznate Hokijeve „Pijem da je zaboravim“, kojom je Hoki rasterivao ljubavne jade miliona sunarodnika. Ne zaboravlja se, izgleda, samo Ždrepčeva krv!
Ostavite svoj komentar na Twitter-u:
[rotatingtweets screen_name=’mojasrbija_rs’ include_rts = ‘1’ show_follow = ‘1’ links_in_new_window = ‘1’ tweet_count = ’10’]
