Na kafi sa Ivanom Vanjom Maslovim, producentom Belgrade Beer Festa i Beogradskog manifesta
U goste smo pozvali Ivana Vanju Maslova, osnivača i producenta Belgrade Beer Fest-a, ali i organizatora brojnih drugih festivala, događaja, koncerata i manifestacija, među kojima se izdvaja Beogradski manifest. Pitali smo ga kako nastaju veliki festivali i kakve su mogućnosti Srbije da na ovaj način privuče još veći broj inostranih gostiju.
Beogradska kulturna mreža, čiji ste osnivač, organizovala je veliki broj događaja, među kojima je i Beer Fest. Kako je nastao Beer Fest? Kako ste došli na tu ideju?
Prva ideja za Beer Fest je nastala 2002. godine. Naime, Ivan Urošević, Andrej Pavlović i ja smo pozvani od strane organizatora Exit-a da vodimo beogradsku kancelariju 2002. godine. Tokom ove saradnje upoznali smo i Dejana Grastića, te se među nama rodilo veliko prijateljstvo. Iako sam ja građevinski inženjer, a Dejan je u to vreme završavao marketing na Ekonomskom fakultetu, bili smo odličan tim i složili smo se u ideji da bi trebalo da se udružimo i da u Beogradu napravimo neki festival.
Tada smo u Srbiji imali dva velika festivala o kojima se dosta govorilo u medijima – Exit, koji je nakon dve godine već postao brend i Guču, koja je takođe već imala svoju veliku tradiciju. Dejan, koji je rodom iz Zrenjanina gde su se održavali Dani piva, je predložio da napravimo događaj vezan za pivo. Ja sam predložio naziv Belgrade Beer Fest. U to vreme nisu se u toj meri koristili engleski nazivi i u prvi mah je bilo malo nezgodno, ali imao sam viziju da stvaramo veliki festival koji će prevazići granice Srbije i da iz samog naziva celom svetu mora da bude jasno gde se održava i čemu je posvećen.
Prvobitna ideja je bila da se održava na Tašmajdanu za par hiljada ljudi i da se naplaćuju ulaznice. Međutim, ostali smo ipak dosledni svojoj viziji i odlučili da festival organizujemo na velikom prostoru i da bude besplatan.
Dakle, ideja je nastala 2002. godine, prvi festival je održan 2003, a sve ostalo je lepa istorija.
Prošlo je već 16 godina od prvog Beer Fest-a. Šta je bilo najteže sa čim ste se suočavali pri radu na ovom festivalu?
Stalno ima nekih izazova, ali mogu da kažem da je prvi Beer Fest ipak bio najteži. Bili smo trojica momaka koji pokreću nešto novo iz ničega. Prvo smo otvorili firmu Beogradska kulturna mreža i tako postavili početni pravac. Kupili smo razna piva u prodavnici i sa etiketa skinuli telefone koji se zovu za slučaj reklamacije. Preko tih telefona smo dolazili do ključnih ljudi u pivarama i počeli da zakazujemo sastanke. Kao nepoznati mladići morali smo velikim biznismenima da predstavimo koncept festivala koji do tada nigde nije bio organizovan i da ih ubedimo da treba da postanu naši partneri.
U celoj organizaciji jedina olakšavajuća okolnost je bila što sam ja bio dete KST-a i što sam imao puno iskustva i poznanstava sa ljudima koji su se bavili produkcijom, kao i sa bendovima iz celog regiona. Ipak, sama realizacija festivala je bila izuzetno teška. Prvu mapu elektromreže za festival, pravio sam sa tadašnjim direktorom elektroizgradnje. Jednostavno seli smo i crtali kako bi to trebalo da izgleda. Zapravo, niko do tada nije pravio festival za koji je trebala tako velika mreža i tolika količina električne energije.
Sećam se da prve godine nismo imali ni ogradu i da je festival bio bez ikakve kontrole prilikom ulaska. Naravno, kako je festival rastao, postavljali su se novi zahtevi i standardi. Najveća prekretnica je bila kada je donji grad Kalemegdana postao mali.
Grad je u jednom trenutku doneo odluku da će park Ušće postati mesto gde će se održavati koncerti. Trebalo je i hrabrosti i umešnosti i puno, puno rada da sa jednog mesta koje je poznato i koje je primalo određeni broj ljudi, pređemo na četiri puta veći prostor i napravimo takav festival da se i popuni taj prostor. Veći prostor stvara veće zahteve. S obzirom da je ulaz ostao besplatan, a produkcija znatno veća i zahtevnija, bili smo prinuđeni da tražimo veći broj sponzora. Ali i to je dobro prošlo. Naši gosti i partneri su prepoznali potencijal festivala, pa se dalje sve lepo razvijalo.
Kada biste morali da izdvojite najlepše trenutke u ovih 16 godina trajanja festivala, koji bi to momenti bili?
Naša prvobitna ideja je bila da festival poseti oko 5 000 ljudi, a na naše oduševljenje već prvog dana je došlo skoro 30 000 posetilaca. Sjajno je kada shvatite da vaša ideja, koja je bila zamišljena u mnogo manjim razmerama, već prve godine postane nešto mnogo, mnogo veće
Druga lepa stvar je to što smo uspeli da posle 10 godina festivala dovedemo prvi veliki strani bend. Naš koncept festivala jeste regionalni festival sa mainstream-om i rokenrolom, baziran na muzici ex Yu, od Vardara pa do Triglava. I taj koncept i dan-danas postoji, ali vremenom, kako je rastao festival i kako je dolazilo sve više stranaca, odlučili smo da dodamo nešto novo. Tada smo, sa komercijalnim sponzorom Jelen pivom, uspeli da dovedemo Simple Minds. To je bila prekretnica za naš festival.
Još jedan bitan trenutak je odluka da postanemo društveno odgovorni. Svi u organizaciji verujemo u društvenu odgovornost i smatramo da treba vratiti društvu ono što je ono nama dalo. Zato smo pokrenuli akciju „Biram da recikliram” sa najvećom svetskom korporacijom za prizvodnju limenki Ball Packaging Europe i sa Američkom ambasadom. Tada smo kupili reciklažne kontejnere za 5 osnovnih škola.
Takođe, značajno je bilo kada smo uz pomoć komercijalnog sponzora Philip Morris International-a napravili još jednu binu i tako postali festival koji ima dva velika stage-a. Na svakom festivalu postoji jedna glavna bina i ostale koje su manje, dok mi od tada imamo dve glavne bine, obe sa ozbiljnim izvođačima. Pritom i dalje zadržavamo besplatan ulaz. I to je ozbiljna moć Beer Fest-a, što sa ozbiljnim line up-om, sa dobrim bendovima, sa ozbiljnom produkcijom uspeva da ostane besplatnog karaktera.
I naravno, izdvojio bih i to kada smo ušli u knjigu Denisa Vilkoksa, profesora na Univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Državama, koji je Beer Fest naveo kao najbolji primer kako jedan festival treba organizovati i kako na pozitivan način reklamirati grad odnosno državu.
Na koji način festivali poput Beer Fest-a, Exit-a i sličnih mogu da pomogu u građenju dobrog imidža Srbije u svetu?
Prema ozbiljnim svetskim istraživanjima, manifestacioni turizam je sve veći motiv i razlog za posetu drugim gradovima i zemljama. Ako posmatramo Pariz ili Barselonu ili druge gradove gde imate neka velika obeležja vezana za istoriju, za umetnost, za arhitekturu, ljudi tamo dolaze sami po sebi. Mada i ako odete u neki od tih gradova, npr. u Rim, vi ćete pogledati Koloseum i sve ostale znamenitosti koje vas interesuju, ali posle toga ostaje ono „šta sada” koje popunjava upravo manifestacioni turizam.
Mislim da festivali poput Exit-a, koji je jedan od prvih dobio ozbiljna priznanja u svetu, mogu mnogo da doprinesu slici o Srbiji i o svima nama koji se bavimo organizacijom događaja. To je uspeo i Beer Fest iako je u pitanju uglavnom muzika sa ovih prostora. Kada dođe jedan Italijan ili Španac on ne zna o čemu ti bendovi pevaju, ali on dolazi zbog atmosfere. Kao što ljudi idu i na Oktoberfest. Oni tamo ne idu da bi slušali dobre bendove, nego da popiju pivo, osete tu atmosferu i dožive neko novo iskustvo. Manifestacioni turizam sigurno ima velikog uticaja na ostavljanje pozitivne slike u svetu i mislim da i mi, kao i svi u našoj okolini, počinjemo to da shvatamo.
Na tragu svega pomenutog je i Beogradski Manifest, recite nam nešto više o nastanku i razvoju ideje za taj događaj.
Kompanija Pro Division Events je osnivač i producent dve velike nove i veoma značajne manifestacije „Izađi mi na teglu“ i „Beogradski Manifest“. S obzirom da su obe manifestacije jedinstvenog, do sada neviđenog koncepta u Srbiji, ja sam u ovim manifestacijama angažovan kao konsultant za stvaranje i uzdizanje imidža manifestacija. Znači jednu godinu pre „Manifesta“ je organizovan karavan „Izađi mi na teglu”. Razmišljali smo o domaćim brendovima i shvatili da je ajvar veoma bitan i popularan domaći proizvod. I onda je spontano, kroz šalu počela priča o ajvaru: čija baba kuva bolji ajvar… neko je rekao „izađi mi na crtu“, a potom neko dobacio „izađi mi na teglu“ – i tako je to nastalo. Ideja je bila da pronađemo najbolji ajvar u Srbiji.
Problem kod nas koji se bavimo događajima jeste što svi komuniciramo sa istom ciljnom grupom, a to su mladi između 17 i 25 godina. Oni su najfleksibilniji, žele da vide nešto novo, dok stariji imaju svoj već izgrađeni model ponašanja, teže ih je pokrenuti. Zato smo hteli da napravimo nešto što bi govorilo o našoj tradiciji, što bi bilo zanimljivo i starijima, što bi unelo neku promenu, a ujedno bilo i takmičarskog i zabavnog karaktera.
Karavan „Izađi mi na teglu“ je obišao više od 40 opština, gde smo se upoznavali sa našom zemljom i shvatili da u Srbiji ima preko hiljadu različitih manifestacija. Nažalost, mnoge od njih ne dopiru do šire javnosti. U razgovorima sa predsednicima opština odlučili smo da napravimo jedno veliko dešavanje, da svemu tome damo zajednički smisao, da to bude festival festivala.
Tako je nastao „Beogradski manifest“. Mi smo to nazvali Festival manifestacija, destinacija i degustacija. Ideja je bila da sve ono što nudi Srbija okupimo na jednom mestu i da to bude porodični festival. Želeli smo da ljude nagovorimo da vikende, kada su slobodni, provode u Srbiji, ali tako što će posetiti dešavanja i što će osetiti ukuse tog kraja.
Ovo je peta godina festivala i mislim da uspevamo da ostvarimo tu ideju. Ove godine je bilo preko sto hiljada posetilaca, preko 60 opština koje su aktivno učestvovale u realizaciji, a u 10 festivalskih zona smo prikazali gde sve ljudi mogu da odu i šta sve mogu da vide u našoj lepoj zemlji.
Što se tiče programa koji uključuje Beogradski manifest, koja zona izaziva najjači utisak?
Najbolja reakcija je, naravno, na hranu. Valjda je nama i u genetskom kodu upisan taj kult hrane. Takođe, posetiocima su jako zanimljivi festivali vezani za decu, tako da je u dečjoj zoni najveselije. Bine na kojima nastupaju bendovi, orkestri i ansambli izvodeći tradicionalnu muziku, pesme i igre uvek su veoma posećene. Zanimljiva je i filmska zona gde posetioci mogu da gledaju filmove na velikom platnu na otvorenom. Kapacitet festivala smo iskoristili i da organizujemo društveno odgovorne kampanje koje su uvek imale veoma veliki odjek. Pored humanitarnog karaktera, u ovim kampanjama smo podelili i preko 5.000 različitih nagrada posetiocima. Mnogo ljudi je osvojilo putovanje na neku od destinacija u Srbiji.
Kakav je odziv posetilaca kada sa karavanom „Izađi mi na teglu” obilazite opštine?
Mi posećujemo od 30 do 35 mesta. Neka od njih su veća, a neka imaju samo par hiljada stanovnika. Za razliku od Beograda gde zaista moramo da motivišemo ljude da dođu, u malim mestima su ljudi željni dešavanja, jer se sve uglavnom svodi na svojevrsne gradske slave i poneki koncert. Nažalost takva je situacija da ljudi uglavnom slabo putuju, tako da manifestacije ovog tipa imaju jak emotivni odjek.
Mi uglavnom imamo 15-20 ekipa od po 5-10 članova, što je više od dvesta ljudi koji aktivno učestvuju u pravljenju ajvara, a tu su uvek i njihove porodice i prijatelji koji ih podržavaju. Prošle godine smo u Vojvodini imali selo koje ima 300 stanovnika, a na dešavanju je bilo 450 ljudi, jer su dolazili i iz okolnih mesta. Oni su čak bili i pobednici prošlogodišnje manifestacije, a zanimljivo je da je prosek godina članova drugoplasirane ekipe iznosio 17 i po godina. To je neobično, jer kad pričamo o ajvaru, uglavnom se misli na starije i na bake, a ne na grupu mladih od 16 do 20 godina.
U biranju pobednika nema prevare. Za probu ajvara koristimo blind test. Žiri sačinjavaju gastronom, neko iz opštine i neka javna ličnost i oni odlučuju o pobedniku. Ta ekipa mladih je zaista zasluženo bila na ozbiljnom drugom mestu.
Koncept karavana „Izađi mi na teglu” je vrlo zanimljiv, jer zapravo promoviše jedan tradicinalni proces na nov, moderan način. Mi sad dogovaramo sa jednim komercijalnim partnerom, koji podržava uglavnom tzv. urbana dešavanja, da napravimo 24 sata pravljenja ajvara uz tehno. Sada je to pokušaj da se na jedan inovativan način ljudima pošalje određena poruka, odnosno novi ugao gledanja.
Vi ste osmislili i organizovali prvi veliki gradski doček Nove godine u Beogradu. Tada je događaj organizovan na 4 bine, a već sledeće godine je na doček stiglo preko 30.000 ljudi iz Slovenije. Mislite li da bi novogodišnji praznici u Beogradu mogli ponovo da dostignu tu popularnost?
Doček Nove godine je još jedan od mnogo događaja koje sam radio i na koji stvarno mogu da budem ponosan. Gradski čelnici, koji su tada prepoznali značaj ideje Beer Fest-a, kontaktirali su nas s predlogom da napravimo gradski doček Nove godine, koji bi se razlikovao od dotadašnjih, koji bi imao neku drugačiju viziju.
Prvi doček je organizovan 2003. na 2004. godinu, pod sloganom „Noć za budućnost“ i prvi put je osmišljen tako da uključi više bina na kojima su bile različite vrste muzike. Imali smo Main stage na Trgu Republike na kome su nastupali najveći bendovi iz bivše Juge, što je jako bitno jer, ljudi iz Slovenije vole da čuju Bajagu, dok neko iz Beograda voli da čuje Sidartu. Druga bina je bila postavljena u Kralja Milana i bila je posvećena etno muzici, dok je na Slaviji, što je za to vreme zaista bilo nezamislivo, bila bina sa tehno izvođačima. Tada je prvi put urađena i ozbiljna promotivna kampanja u celom regionu. Dakle pažljivi odabir izvođača i dobra regionalna reklamna kampanja su dali za rezultat da je te godine Novu godinu u Beogradu dočekalo nekoliko desetina hiljada ljudi iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne. Naredne godine smo organizovali doček 2005. godine, pod sloganom „Peti element“, gde je svaka bina predstavljala jedan element: vazduh, vodu, zemlju, vatru, a peti element je bio Beograd. Poslednji doček pod sloganom „U šestoj brzini“ radili smo 2006. godine u saradnji sa Belefom.
Cilj ovakvog koncepta organizacije novogodišnjeg dočeka nije bio opštenarodno veselje, već da se pažljivim izborom programa na ulice Beograda izvede jako širok dijapazon ljudi različitih interesovanja i muzičkih ukusa, ali i da zemlje iz okruženja Beograd dožive kao centar zabave u regionu. Zato sam veoma ponosan što smo sve to i postigli.
Sada je to neka druga koncepcija. Ipak verujem da treba uložiti novac da se za doček u Beograd dovede neka velika svetska zvezda, na primer Sting, da se uradi ozbiljna reklamna kampanja u celom regionu i da bi to bio jak razlog da više desetina hiljada ljudi dođe u Beograd samo zbog dočeka Nove godine. LJudi iz Slovenije, kojima je kolima dostupan bilo koji od većih evropskih gradova u kojima uvek postoji ozbiljan program, neće tek tako da dođu u Srbiju.
Jedna od ideja je i da program traje više dana, ne samo u noći dočeka, već da se osmisli sadržaj za nekoliko dana, kako bi ljudima bilo interesantno da dođu. Primer za to je program upravo „Trg otvorenog srca“, koji organizujemo tokom praznika. Taj program je nastao skoro šest godina pre zagrebačkog „Adventa“, koji je sada već poznat događaj. Ono što je za „Advent“ značajno jeste da je Grad Zagreb prepoznao i investirao u tu manifestaciju. To se sada vraća i veliki broj ljudi posećuje Zagreb baš u tom periodu.
Kakvi su Vaši dalji planovi u vezi sa Manifestom i Beer Fest-om i imate li ideje za neke nove događaje?
Trenutno još sumiramo utiske sa 16. Beer Fest-a, ali imamo i neke planove i nadamo se nekim novitetima. Zapravo, generacija koja je sa svojih 18-19 godina bila publika na našem prvom festivalu pre šesnaest godina, sada ima 35-40 godina i da oni i dalje posećuju Beer Fest. Za razliku od nekih drugih festivala naša publika nije isključivo mlada. Zbog toga smo prošle godine napravili posebne festivalske zone kao što su Craftland i Gostioica, koje su namenjene toj netipičnoj festivalskoj publici koja želi da malo sedne, da čuje muziku, ali da im ta muzika ne bude preglasna, da mogu na miru nešto da pojedu, popiju… U Gostionici smo na primer animirali razne beogradske pivnice da se skupe na jednom mestu i da predstave svoju ponudu. Tu je bilo više od 300 etiketa piva, te je posetiocima bilo interesantno da probaju neke drugačije, možda i skuplje vrste piva. Sa druge strane, zadržali smo i onaj deo programa za mlađu publiku, koja je primarno došla da čuje neki dobar bend i da se provede.
Naravno, nastavljamo i sa „Manifestom“. Danas je mnogo teže napraviti brend od manifestacije nego što je bilo nekad, jer su ljudi prezasićeni informacijama koje dobijaju sa svih strana. Sa „Manifestom“ smo u početku imali problem, jer ima deset zona, više od 300 izlagača i teško ga je bilo konceptualno objasniti. Sada, posle četvrtog održanog festivala mislim da smo uspeli da ga pozicioniramo tako da ga ljudi prepoznaju. Ono što želimo da uradimo je da ljudi sa „Manifesta“ ponesu neko autentično iskustvo. Da kada izađu sa festivala i čuju „jug Srbije“ pomisle na peglanu kobasicu, da imaju neku autentičnu asocijaciju na taj kraj. A opet, voleo bih da kada pomisle na turizam, na putovanje, da im prva asocijacija bude „Manifest“. Da za nekih pet godina, čovek koji planira neko putovanje, zna da će doći na „Manifest“ i da će tu moći da pronađe odličnu ponudu sadržaja i destinacija koje su te godine aktuelne u Srbiji.
Pored „Manifesta“ i „Tegle“, u planu za sledeću godinu su još dva događaja. Ideja jednog je da bude posvećen street food-u uz adekvatan muzički program malo džeza, malo bluza, malo di džejeva sa Frenk Sinatrom, a drugi festival je planiran za leto sledeće godine, ali još uvek je rano da o tome govorim. Takođe, želja nam je i da pokrenemo fond i da obezbedimo stipendije za nekoliko budućih turizmologa. Trenutno pričamo sa komercijalnim sponzorima i zaista bih voleo da u tome uspemo.
Šta biste iz perspektive nekog ko organizuje veliki broj manifestacija preporučili nekome ko prvi put dolazi u Srbiju, šta je to što nikako ne bi trebalo da propusti?
Ja bih izdvojio Nišville, to je festival koji ja jako volim. Naravno, tu je i Exit, Love Fest, Guča, ali i zanimljiv festival koji se razvija u Kragujevcu – Arsenal fest, koji je dobar pokazatelj kako je lokalna samouprava videla potencijal u jednoj manifestaciji i podržala je. Ove godine su imali zaista dobar program. Tu je i Gitarijada, koja je ove godine dovela jednog Bilija Ajdola. Zanimljiva je i trodnevna manifestacija koja se održava u Vojvodini, Velikogospojinski dani, koju poseti veliki broj ljudi i imaju takođe dobar program.
U prethodnih nekoliko godina prihodi od turizma u Srbiji beleže neprekidan rast. Šta nedostaje u turističkoj ponudi Beograda i Srbije da bi prihodi bili još veći?
Ako pogledamo na primeru Beer Fest-a gde mi, iako se pretežno bavimo regionalnom scenom, dovedemo dvadesetak hiljada stranih turista samo zbog koncepta, šta bismo tek mogli da očekujemo ako bismo mogli da priuštimo da jednog dana imamo White Snake, drugog dana Deep Purple ili iz oblasti elektronske muzike jednog Solomuna. Sa zadržavanjem ovog koncepta, sa većim ulaganjem u program i sredstvima za reklamiranje, tu bi došao značajno veći broj i domaćih i stranih turista. Mi smo, recimo, razmišljali o akciji promocije u Engleskoj Pint for pound – pinta piva košta nešto preko sto dinara, to je jedna funta. Na Oktoberfestu je, primera radi, litar piva preko 10 evra i ljudi i dalje dolaze.
Svi turisti koji dođu u Beograd zbog Beer Fest-a, u gradu ostaju po nekoliko dana, svakom je vanpansionska potrošnja od 50 do 100 evra, a sva ta sredstva ostaju gradu. Kada bi bila veća finansijska podrška, manifestacije bi produkcijski bile unapređene, što bi se višesteruko vratilo. Pogledajte šta je Budva uradila sa dočekom Nove godine – program traje tri dana, imate značajne brendove koji se pojavljuju u organizaciji i sve to privlači veliki broj ljudi da iz Beograda, Srbije odu u Budvu na tri dana, da poslušaju nekog od izvođača, da iskoriste lepo vreme na moru.
S obzirom da je predsednica Vlade Srbije osnovala Savet za kreativne indrustrije čiji je cilj da pomogne festivalima i manifestacijama, ja se nadam da će i Beer Fest dobiti veću podršku, kao najposećenija manifestacija u jugostočnoj Evropi, koja je besplatna, a ujedno i društveno angažovana i samoodrživa.
Intervju: Jovana Stošić i Sanja Janković
Foto: Belgrade Beer Fest, Beogradski Manifest, Miroslav Milić, Moja Srbija
