Srbija ima dobre uslove da postane veliki izvoznik hrane. Vizionari kažu da ukoliko Srbija, poput Holandije i drugih zemalja, svoj atar obradi po najnovojim tehološkim postupcima, mogla bi da postane »zelena bašta« Evrope! Imala bi eksportni prihod kakav imaju zemlje sa bogatim izvorima nafte ili gasa.
I hrana je, posle nafte i gasa, već dobila oznaku stateškog artikla. Na putu da dobije isti značaj je i pitka voda. Pesimisti predviđaju da će, jednog dana, oko vode da se vode pravi ratovi.
Ko ima značajne viškove hrane za izvoz – može da se nada porastu narodnog dohotka i prosperitetu. Brže raste populacija onih koji jedu nego onih koji proizvode hranu. Istovremeno se smanjuju obradive površine: prosecaju nove drumske magistale, šire naselja. Takav trend će se nastaviti i to upućuje agronomske istraživačke institute da stvaraju hibride još većeg rodnog potencijala, biljke gusto gajene i sposobne da upiju više energije sunca.
»Zeleni rudnik«
Agrarne zemlje su u prednosti nad zemljama koje imaju velika bogata rudna ležišta. Jer poljoprivreda je obnovljiva privredna grana čiji se potencijal eksploatacijom ne smanjuje. To je neiscrpan zeleni rudnik: svake godine, posle žetve ne smanjuje se rodni potencijal. Unošenjem đubriva, semena i znanja, na proleće ili u jesen počinje nov ciklus. Agronomska nauka je toliko napredovala da više nema smene rodnih i nerodnih godina! Savremen, školovan zemljoradnik upravlja procesom i ima stabilno visoku i zato isplativu produkciju hrane.
Globalna ekonomska kriza (za koju još nije utvrđeno da će da se smiri ili još jednom protrese ekonomije mnogih zemalja) je manje pogodila sektor energetike i hrane. O tome svedoči rast tražnje i cena.
Carne Slavo
Srbija ima dobre uslove da postane veliki izvoznik hrane. Vizionari kažu da ukoliko Srbija, poput Holandije i drugih zemalja, svoj atar obradi po najnovojim tehološkim postupcima, mogla bi da postane »zelena bašta« Evrope! Imala bi eksportni prihod kakav imaju zemlje sa bogatim izvorima nafte ili gasa.
Ali sa rastom tražnje i cena porasli su i prohtevi kupaca: hrana koju jedu mora da je kvalitetna!
Kvalitet podrazumeva dva svojstva: da je zdrava i ukusna.
Srbija je uvek nudila ispravnu hranu biljnog i životinjskog porekla ali u malim količinama.
Poučna je priča o srpskom »baby beef«u. Nije bilo davno kad je juneće meso iz »one Jugoslavije«, pretežno iz Srbije, bilo pojam visokog kvaliteta na pijacama Londona, Milana. Zbog neuporedivih organoleptičkih svojstava, kupci iz Italije, Engleske, Nemačke su kupovali godišnje preko 100. 000 tona junećeg mesa. Danas su te isporuke manje od 3. 000 tona! Taj pad i malu ponudu potrošači u Italiji primaju sa nevericom, a naše junetine se sećaju sa setom, govoreći »carne Slavo«! Možda zbog botaničkog sastava naših travnjaka, sena koje jedu junad, sunca pa i vode – tek junetina iz Srbije, od domaćeg šarenog govečeta u tipu simentalca, je cenjena kao sočna, prošarana lojnim proslojcima.
Tražnja junetine iz Srbije i danas je znatna ali naša tovilišta su prazna, zatvorena jer je opao broj krava. A kad nema krava – nema ni teladi za tov. Po nekim procenama, danas imamo manje od 400.000 krava, što je najniži broj od kako se beleži kretanje broja domaćih životinja.
Svinjetina koja podmlađuje
I svinjsko meso bi moglo da postane srpski brend. Imamo genetičare i selekcionare koji su počeli da umnožavaju hibride svinja sa manjim procentom masti koja u organizmu dovodi do taloženja lošeg holesterola. Istovremeno je počeo probni tov sa ekstrudiranim semenom lana, što u tkivu tovljenika dovodi do povoljnijeg odnosa masnih kiselina »omega 6« i »omega 3«. Dr Vitomir Vidović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu kaže da ćemo uskoro jesti svinjetinu koja podmlađuje, jer ne dovodi do zapušavanja krvotoka naslagama holesterola. Čovek je mlad, podseća profesor, onoliko koliko mu je krvotok očuvan, prohodan, u stanju da ishranjuje sve delove organizma.
I u ovom slučaju bila bi poželjna intervencija države. Srbija bi mogla da odnovi gajenje svinja do velikih razmera, zaposli značajan broj ljudi i ostvari lep prihod od izvoza. Ovog časa je stanje upravo suprotno: svinjskog mesa nema dovoljno ni za domaće potrebe. Svinjetina koju jedemo sve češće je stranog porekla!
Plodovi Srbije – zdravi i slatki
Ipak najjači aduti Srbije su plodovi – povrće i voće!
Temeljne analize uzoraka plodova iz naših bašti i plantaža su pokazale da u njima nema ostataka hemijskih materija, ponajmanje teških metala i drugih materija sa kancerogenim svojstvima. Naši plodovi su zadravi zbog neobičnog razloga: baštovani i voćari nemaju novca da kupe i upotrebe veće količine pesticida i herbicida, čije doze, način i vreme upotrebe, propisuje savetodavna služba. Prinuđeni su da štede, nastoje da manje prskaju. Zbog toga imaju manji rod ukusnih i zdravstveno ispravnih plodova. Oni su naučili i sve više poštuju »karencu« – koja propisuje vreme od poslednjeg prskanja do berbe i potrošnje plodova.
Pored toga brzo se širi i prihvata »integralna proizvodnja« koja podrazumeva korišćenje bioloških metoda za suzbijanje insekata i bolesti. U Leskovačkoj kotlni, sporo ali je ipak u porastu upotreba »predatora« – kesica sa larvama insekata koji jedu bele lisnate vaši, trips i druge, opasne insekte, nastanjene u plasteniku. U nove plastenike se unose kutije sa bumbarima koji oprašuju, krastavac, paradajz, papriku i drugo povrće. Te »novotarije« imaju cenu, reklo bi se da su skupe za pojmove starijih povrtara, naviknutih na tradicionalan način baštovanstva. Ali dobijeni rezultati razaraju tu vrstu otpora i inercije jer se shvata da neko sredstvo nije skupo ukoliko je isplativo i donosi zaradu.
U Maloj Remeti kao (i bolje) u Tirolu
Ima dokaza da je Srbija, za sada na retkim i malobrojnim lokacijama, dostigla nivo kakav odavno imaju razvijene zemlje Evropske unije. Dobar dokaz je plantaža jabuka u Maloj Remeti na Fruškoj Gori. Pre svega po visini roda jabuka. On se kreće oko 60 tona plodova prve klase, sa izgledima da, u narednm godinama, kad stabla stignu u petu godinu, rod bude i veći. Ovaj voćnjak je postao ogledni poligon za nove metode zaštite, mesto za praktičnu obuku studenata voćarstva. U voćnjak su postavljeni kavezi za ptice koje se hrane larvama i gusenicama smotavca – insekata koji izazivaju crvljivost. Stavljene su i feromonske klopke koje smanjuju brojnost tih i sličnih štetočina.
Analize plodova ubranih u ovom vioćnjaku su pokazale da u njima nema ostataka hemijskih materija, te da je ovo voće gajeno u skladu sa standardima HACCP, Globalgap i drugim, što otvara vrata takvoj robi na svim zelenim pijacama.
Vinski Srem – turistička destinacija
Žitnica Srbije Vojvodina postaje značajan voćarski revir kvalitetnog voća. Plantaže jabuka, šljiva i vinove loze se šire u Subotičkoj peščari u Tavankutu, Hajdukovu u Selenči firma »Zdravo Organic« ima plantaže koje u pogledu roda (67 tona u 3. godini/ha) nadvisuju najbolje voćnjake Evrope. U Banatu pored Vršačkog vinogorja Bela Crkva sa kombnatom «Južni Banat« koji ima 600 hektara posađenih voćem, postaje značajan revir.
Savremena nauka o poljoprivredi pokazuje da nadmorska visina i konfiguracja terena nisu bitni za rod i prinos, već količna novih znanja koja se premenjuje u tom poslu.
Na Fruškoj Gori se ostvaruje zamisao »Vinski Srem«, da se ponovo, kao u vreme Rimljana, umesto žitarica sadi vinova loza i voće.
Pokrajinska vlada Vojvodine je podržala ovu zamisao i raznim olakšicama pomaže njeno brzo ostvarenje. Novih gusto posađenih voćnjaka ima u Slankamenu, Krčedinu Surduku. U Pavlovcima je već posađeno 140 hektara jabuke po najnovijim tehnologijama koje donose obilan rod. U srcu plantaže, čija će površina uskoro da se udvostruči, podignuta je hladnjača sa «ulo« komorama, kapaciteta 8. 000 tona.
Druga vrednost plodova Srbije je nivo suve materije, odnosno šećera. Pokazatelj za ovo svojstvo je – brix. Kupci sve manje biraju plodove samo po izgledu, već traže labratorijske analize i dokaze da su plodovi zdravi. Kad se uvere da je zahtev ispunjen – plaćaju dobru cenu. Analize plodova iz novih zasada pokazuju da je »brix« u plodovima gajenim na Fruškoj Gori za jedan poen iznad standarda, u poređenju sa plodovima iz Italijanskog Tirola!
Koliko vode – toliko života je aksiom. Primenjen na poljoprivredu, posebno povtarstvo i voćarstvo, on upućuje na zaključak da savremena proizvodnja plodova počiva na sistemima »kap po kap«
Odavno je znano da je poljoprivreda Srbije ranjiva i nesigurna jer zavisi od jedne obilne letnje kiše. Iako ima velike vodotokove – Dunav, Savu, Drinu, Moravu, a u Vojvodini mrežu kanala – voda još nije dovedena do višegodišnjih zasada. Postroji projekat da se voda Dunava koja nepovratno otiče u Crno more pumpama podigne na pobrđe Fruške gore i iznad Smedereva.
Kad se voda dovede u plantaže to će biti vrhunac: Fruška Gora, sa desetinom hiljada hektara zasada postaće značajan srpski i evropski revir zdravog i kvalitetnog voća. Drugi revir biće Smederevsko pobrđe iznad velike reke, nekadašnji rimski »Mons aurea«, a izglede da razviju i unaprede gajenje kvalitetnh plodova imaju i (danas osiromašena) Toplica, Leskovačka kotlina, centralna Šumadija (Oplenac, Toplola) Negotinska krajina. U proleće, kad cveta voće ili u jesen, kad se bere grožđe i plodovi iz voćarskih plantaža, imaćemo prizor koji privlači turiste. Srbija kontinentalna zemlja postaće značajna turistička destinacija zbog zdrave i ukusne hrane, dobrih napitaka (vina i rakije) i posebno gostoljubivosti i druželjubivosti kojom su naši ljudi od Boga darovani.
Pakovanje – uslov za profit
Srbiju u izobilju greje sunce. Imamo i vode, plodno zemljište i vredne, iskusne zemljoradnike, spremne da napuste tradicionalne postupke i prihvate nove metode gajenja plodova.
Kao nekad sa šljivom, u vreme Obrenovića, poslednjnih decenija i sa malinom smo stekli lep ugled i glas da je naše voće slatko i zdravo. Za to imamo i dokaze. Laboratorijske analize, obavljene u refrentnim ustanovama, pokazuju da u našim plodovima nema rezidua (ostataka) zabranjenih hemijskih supstanci, a da je procenat suve materije (brix) iznad standarda. To su vrhunska svojstva koja podižu cenu i tražnju. Ali uz ova priznanja i komplimente idu i dobronamerni saveti kupaca da moramo da unapredimo i pakovanje i promociju naše robe! Kvalitetan, lepo upakovan plod, postaje privlačan, osvaja pažnju i naklonost kupaca.
U tom pogledu voćari i baštovani Srbije mnogo zaostaju! Imamo tek dva tri »pak centra« u koje se iz voćnjaka dovoze plodovi da se sortiraju prema vrsti, krupnoći i boji i potom stave u privlačnu ambalažu sa oznakom o poreklu. Imamo tek desetak hladnjača sa »ulo« režimom, kapaciteta 20.000 tona, u čijim se komorama ubrano voće čuva do narednog leta.
Podatak da Italija ima mrežu takvih hladnjača, kapaciteta usklađenog sa količinom ubranog voća, da u hladnjači postoje i mašine za pakovanje plodova, govori da smo u velikom zaostatku i upućuje na smer kojim moramo ići.
Kad se bolje pogleda – naš zaostatak je posledica sitne, neujedinjene produkcije. Voćari i povrtari, kao i svi drugi zemljoradnici Srbije nisu ujedinjeni. Malobrojne su zadruge koje još žive i nekako posluju.
Italijani, kao i sve razvijene zemlje nisu dopustile da se ugasi zadružni pokret, nastao skoro pre 150 godina. Naprotiv, on je razvijen, bolji nego ikad i okuplja male posedinike u snažne, poslovno sposobne kooperative – zadruge i asocijacije.
Tom trasom ići će i poljoprivrednici Srbije. U Londonu, Parizu, Milanu, Veroni i drugim gradovima na zapadu Evrope odavno postoje ogromne, dobro opremljene »kvantaške pijace«. Tu se tokom noći dopremaju plodovi malih posednika, a u rano jutro počinje prodaja. Malih, pojedinačnih voćara i baštovana nema! Zastupljene su samo njihove zadruge. Uostalom, mali pojoprivrednici nemaju novca da sami podižu hladnjače i pak centre. Oni su to davno shvatili i ujedinili se.
Tako moraju da postupe i naši zemljoradnici. Ne čekajući intervenciju države koja, očigledno, to pitanje decenijama i nema usvojoj agendi, moraju sami da se okupe, ujedine i podižu objekte za finalnu pripremu plodova za tržište, podižu zadružne hladnjače, pak- centre, imaju robnu marku i sve drugo, od čega zavisi uspešan nastup na stranom tržištu. Zadrugari se dogovaraju i o cenovnoj politici, troškovima i podeli dobiti – oni upravljaju zadrugom, a menadžer je egzekutor – izvršilac volje i zaključaka Skupštine zadrugara, najvišeg organa koji utvrđuje strategiju razvoja i poslovne politike.
Srbija i dalje bez Strategije
U ovom času više može da se govori o tome da Srbija ima uslove i neophodne pretpostavke da poveća produkciju i izvoz kvalitetne hrane.
Drugim rečima, nalazimo se na početku: tek treba da razvijemo i unapredimo ovu stratešku privrednu granu da bi, posle nekoliko godina smišljenog rada imali bogate žetve – velike svote evra od izvoza viškova!
Prvi korak u tom pravcu bila bi Strategija razvoja agrara. Taj dokument bi napisali, najveći stručnjaci iskusni znalci i podneli Vladi i Skupštini Srbije da ga usvoje kao trasu višegodišnjeg razvoja ove privredne grane. Taj dokument bio bi vodič za male i velike poljopriovrednike: šta i kako da seju i sade, kako da pripremaju plodove, jednom rečju – kako da podignemo produktivnost na nivo Evropske unije! Kad to dostignemo imaćemo i prinose i prihode kakve imaju farmeri i plantažeri ove razvjene zajednice.
Strategija bi naznačila koliko desetina hiljada hektara treba zasaditi u sledećih 20 godina voćem, koliko će biti gustih zasada jabuka, bresaka, nektarina i, naročito, trešnje za koju postoji rastuća tražnja. Da se gusto posade novostvorene sorte kakve traže i dobro plaćaju inostrani kupci. Da se u zasadima postave sistemi za nakapanje, pokriju mrežama koje štite od grada i mraza. To isto važi i za vinsko i stono grožđe, povrće i sitno crveno voće – malinu, borovnicu, jagodu – u plastenicima.
Strategija razvoja agrara Srbije, dokument kakav do sada nismo imali podseća na trasiranje mogućeg napretka ove privredne grane koja, prihvatanjem i primenom novih znanja, treba da se podigne na takav nivo da postanemo »Zelena bašta Evrope«. Strategija bi morala da bude podržana i osetno većim agrarnim budžetom. Bez većih svota evra i dinara za ubrzani preporod agrara Srbije sve ovo bi ostala samo lepa, nesporna i setna, priča da Srbija ima kvalitet.
Zaharije TRNAVČEVIĆ
