Wood Mood Design: Jednostavno, ali ne i dosadno
Sa Milicom Marić, vlasnicom Wood Mood Design-a, razgovarali smo o njenim počecima u izradi nameštaja od drveta, o tome kako je Wedding divorce bed zbog sujevernih kupaca preimenovan u 1=2 i o tome koliko društvene mreže utiču na marketing i prodaju njenih proizvoda.
Često se provlačila tvrdnja da je drvna industrija i dizajn nameštaja rezervisan za muškarce, da žene tu mogu samo da funkcionišu dok ne osnuju porodicu. To je u meni stvaralo neviđeni prkos i želju za dokazivanjem.
Kako ste se odlučili da se upustite u sopstveni biznis i kako je došlo do ideje za stvaranje Wood Mood Design-a?
Ideja je nastala spontano, od stočića koji je meni trebao za stan, moje naivnosti kako treba da izgleda proizvodnja nameštaja i materijala koji je drug imao kod sebe i nije znao šta bi pravio od njega. Bio je to sitno lamelirani hrast.
Šta je bilo najteže prilikom pokretanja sopstvenog posla, a koja bi bila Vaša najlepša uspomena iz tog perioda?
Toliko sam tvrdoglava i uporna, a naročito sam bila u tim godinama kada sam počinjala (2010) da mi ništa nije izgledalo nemoguće. Kada gledam sa ove distance, sve mi izgleda lepo i simpatično koliko sam bila naivna i mislila da ću promeniti svet. Sada kada mi dođu mlađe generacije s istim idejama, obično se u sebi nasmejem i trudim se da ih ne demorališem. Kod mene je sve nastalo iz prkosa i želje da dokažem da je moguće. Stalno se provlačila tvrdnja da je drvna industrija i dizajn nameštaja rezervisan za muškarce, da žene mogu da funkcionišu dok ne osnuju porodicu. To je u meni stvaralo neviđeni prkos i želju za dokazivanjem. I danas kada negde mislim da ima dosta istine u ovoj tvrdnji i dalje me neverovatno pokreće ta vrsta prkosa. Stalno sam volela da pričam sa starijima i iskusnijima iz posla i da saznajem nešto novo. Po načinu kako su se ophodili prema meni tačno sam znala da li su stvarno uspešni ili ne. Oni „veliki”, prema nekome od 25 godina, ko nema nikakvog iskustva u poslu, pričali su kao da smo jednaki. Nisu mi davali savete nego su pričali svoja iskustva i stvarno sam tim ljudima zahvalna što sam imala priliku da ih upoznam. Ali bilo je i onih koji su me ismevali, ali sva ta iskustva su bitna.
Kada su ljudi krenuli da prepoznaju WMD, to mi je bio jedan od najlepših trenutaka. Sećam se da sam stajala na štandu koji je bio baš mali, ali za mene u tom trenutnu neviđeno veliki, i čula komentar: „Evo je ona devojčica s nameštajem…” Sećam se i trenutka od neku godinu kasnije, kada smo bukvalno rasprodali sve sa štanda. Tolika je bila gužva da su nam na kraju ostali samo postamenti. Ali bilo je tu i proizvođača koji nisu hteli ni da nam se jave, pošto smo bili u prolaznoj hali. No, WMD je bez obzira na mesto postao prepoznatljiv. Posle određenog vremena mnogi i teški trenutci postanu lepi… Trenutak kada smo, posle dosta vremena, pustili u rad CNC mašinu i kada sam isprogramirala prvi proizvod na njoj – sat, bio mi je tako lep i bitan. Ali izdvojila bih i osećaj kada sam dobila prvu internacionalnu nagrada za lampu Lajku Štipaljku u Italiji. Taj osećaj i odlazak na manifestaciju gde su bili dizajneri iz celog sveta je bio zaista veličanstven. WMD mi je doneo dosta lepih stvari i iskustva, tako da ništa ne bih menjala. Sve je to deo procesa.
Ako biste mogli da vratite vreme, postoji li nešto što biste uradili drugačije?
Vreme je neiscrpan učitelj i sada tačno znam gde sam grešila, ali vreme ne možete vratiti i ne treba. Te greške su deo procesa i treba da se dešavaju. Da mi je ovo iskustvo i znanje, a to vreme, verovatno Wood Mood ne bi ni nastao. U trenutku kada su mi pričali da neke stvari treba da se rade serijski, da su veliki troškovi, da postoji problem nabavke materijala, da „veliki” kupe sve, da treba da učestvuje mnogo više ljudi, problem montaže, transporta, na kraju papirologija… Tada nisam znala šta to tačno znači, a sada znam i od nekih proizvoda kao što su kreveti npr. sam morala da odustanem. A krenula sam od njih. Sada više potenciramo manje proizvode koji se lakše transportuju, a imali smo i trpezarijske stolove i police… Ali problem je što, iako je teško sve pokriti, ja volim da učestvujem u proizvodnji i radim na mašinama i onda prosto nekih stvari morate da se odreknete.
Koji je bio prvi proizvod u vašem asortimanu i kako on danas predstavlja vašu kompaniju?
Prvi proizvod je bio WM klub sto. On je lični pečat WMD i po njemu nas prepoznaju. A nastao je tako što sam tražila sto, još dok sam studirala, za manji studentski stan koji može da se pomera. Stalno sam pomerala veliki sto da bih razvukla krevet na kom sam spavala, a bolela su me leđa od toga. Pa pošto nisam mogla da pronađem ništa zadovoljavajuće, odlučila sam da ga napravim. Iako mi je nameštaj tada bio poznat samo na papiru, a papir trpi sve, napravili smo neke izmene i nastao je prvi proizvod. Pored WM klub stola bio je tu i moj diplomski rad – Wedding divorce bed, krevet koji smo zbog sujevernih kupaca kasnije preimenovali u 1=2. Tada sam shvatila da treba ozbiljno da se bavim i davanjem imena proizvodima. Pa su kasnije nastale Pufnice, Cakana, Drvce, Šmekerica…
Koliko proizvoda obuhvata vaš asortiman danas i navedite nam one koji su najtraženiji?
Danas, posle jedanaest godina, WMD broji preko 40 proizvoda. Neki proizvodi su vezani za godišnja doba, kao naprimer čiviluk Drvce. Mislim da od čiviluka njega najviše traže. Ali ni slava Pufnica ne jenjava. One su svakako jedan od mojih favorita, pošto su upotrebljive za gotovo svaku prostoriju u domu. Nekako mi je lako da kod drugih procenim koji će im proizvodi biti prodavani, a koji ne, ali za svoje, valjda pošto je tu uključena i emocija i ceo proces nastanka, mnogo mi je teže. U poslednje vreme dosta se traži i lampa Cherry i fotelje Ćoškić. Septembar je rezervisan za radne stolove. Pored toga što ih kupci vole, ovi stolovi su dobili i zlatnu MUSE design award u NY, 2020. Tako da se ukus publike i stručne javnost, rekla bih, poklopio.
Po čemu vas kupci prepoznaju, tj. šta je vaš zaštitni znak i da li ste ga kreirali svesno?
Mislim da je zaštitni znak WOOD MOOD – jednostavno, ali ne i dosadno, što se vremenom iskristalisalo. WMD je priča o veselom nameštaju. Moja ideja je bila da smo mi svi, sa svim našim komadima, jedna vesela družina. Pošto rastemo i razvijamo se sa našim kupcima, ulazimo u njihove domove, neki mi kažu: „Ne brini Milice, pažljivo ćemo čuvati Pufnice i lepo se brinuti o njima…” Krenuli smo s pričom čvrsto, trajno, originalno, ali je to za moj ukus bilo suviše strogo… Mislim da se ljudi, kada vide WMD komade, zbog blesavih imena, nasmeju. Trenutak kada pripremamo robu za transport do kupaca je posebno zanimljiv. Komentari tipa: „Ne guraj tu Šmekericu, hoćeš nogu da mu slomiš?!” posebno su simpatični ljudima kada nas slušaju sa strane, a ne znaju da se radi o nameštaju. U svakom slučaju ostavljamo neku pozitivnu reakciju, što me jako raduje.
Koliko trenutna situacija utiče na razvoj vaše delatnosti?
Trenutna situacija je krajnje neizvesna i nepredvidiva. Ide od neviđene potražnje do neobjašnjivog straha i zatišja. U jednom trenutku ne možemo da stignemo da proizvedemo, u drugom ide do totalnog kolapsa. U svakom slučaju, zatišja koristim za razvoj novih i pospešivanje starih proizvoda, tako da se generalno trudim da iz svega izvučem nešto pozitivno.
Možete li nam reći koliko je, prema vašem mišljenju, važna uloga onlajn prodaje u današnje vreme?
Uloga online prodaje je u ovoj situaciji jako bitna i mislim da će se sve više, ako ne i skroz, preći na nju.
Koliko društvene mreže doprinose prodaji i marketingu vaših proizvoda?
Preko društvenih mreža se WMD i razvio. To nam je bio, ali je i sad, osnovni način kako prodajemo i plasiramo proizvode. I tu se trudim da imam neki lični prečat, da bude nešto drugačije i prepoznatljivo. Stalno razmišljam šta bih ja volela da vidim, šta meni treba. WMD nije samo nameštaj kao gotov proizvod, nego celokupna priča – od ideje, prostora koje vidim ili posetim, utiska koji nešto ostavi na mene, procesa nastanka, pa do gotovog proizvoda, davanja imena i slično – što je komplikovan proces u kom učestvuje dosta ljudi, fotografija, prezentacija i izgleda u enterijeru… Prodajno mesto u Beogradu nam je malo, ali pomoću mreža, ono je postalo mesto gde kupci samo odaberu material ili preuzmu robu i to funkcioniše.
Kakvi su vaši planovi na polju razvoja novih proizvoda u toku narednog perioda?
Ja ne stavljam stvari baš planski na papir, npr. danas ću da razvijam sto od 15 do 17 časova. Kreativni proces se tako ne dešava, bar ne meni. Probam, pravim, radim, ideje ostaju ili nestaju… Ono što bih volela je svakako da se WMD i dalje razvija i da raste. Da bude još prepoznitljiviji i još više da se prodaje. Iskustvo me je naučilo da je tapkanje po ramenu ok, ali dok ljudi ne izdvoje novac baš za vaš proizvod, njima se to ne sviđa stvarno, već su samo ljubazni.
Šta je ono što biste preporučili svima onima koji planiraju da se upuste u sopstveni biznis?
Poručila bih im da mnogo ne razmišljaju i ne planiraju. Da se trude da se stalno usavršavaju i da budu što bolji, da žele da napreduju, da se intresuju. Negde će to uspeti, neko će to prepoznati, nešto će se poklopiti. Treba raditi, dati sve od sebe i ne očekivati previše. Šta god sam planirala i bila sigurna da će se desiti, nije bilo ništa od toga, pa onda dođu velika razočarenja. Ali s druge strane, otvorila su mi se neka vrata koja nisam mogla ni da sanjam.
