Putoljub: SUBOTICA

Putoljlub - Subotica

Sa Putoljubom u…

 

SUBOTICU i okolinu

Konačno smo obišli Suboticu, osetili davni uticaj Ausrougarske, različite običaje i isprobali drugačiju hranu, čuveno vino i družili se sa konjima. I tamburica je bila tu negde, u pozadini. 

Gradska kuća

Svakako jedna od najvećih atrakcija Subotice.

Zgrada koja dominira subotičkim centrom je rađena u stilu mađarske secesije početkom XX veka. Peštanske arhitekte Komor i Jakab su ovom građevinom dali pečat Subotici. Od utorka do petka, u 12 sati je organizovan vodič koji će vas provesti po ovom lepom zdanju i upoznati vas sa njegovim istorijatom i zanimljivostima.

Putoljlub - SuboticaFontane i Rajhlova palata

Oko Gradske kuće se nalaze dve fontane od čuvene žolnai keramike – jedna je plave boje, dok je druga zelene i sigurno daju čar trgu oko Gradske kuće. Blizu je spomenik čuvenom piscu Danilu Kišu, koji je rođen u Subotici. Ovde je i zgrada u kojoj je smeštena njegova fondacija.

Nedaleko odatle nalazi se i prelepa Rajhlova palata, porodična kuća poznatog peštanskog arhitekte Ferenca Rajhla. U nju je uloženo porodično bogatstvo (staklo je doneto iz Italije, keramika na fasadi iz Mađarske, a i svi ostali materjali koje je koristio su skupoceni). Inspiraciju za ovakvu kuću Rajhl je našao u folklornim elementima mađarske pokrajine Erdelj i stilski pripada secesiji. Kuća je završena 1904, a već 1908. godine arhitekta ju je izgubio, pošto je bankrotirao. Objekat je prodat na licitaciji i od tada je menjao vlasnike sve do danas. Sada je ovde smeštena Galerija likovne umetnosti.

Sinagoga

Projektovale su je iste arhitekte kao i Gradsku kuću. Pred sinagogom je spomen-ploča koja podseća na hiljade ovdašnjih Jevreja koji su pobijeni po nacističkim logorima. Među njima je bio i Eduard Kiš, otac  Danila Kiša.

Subotica nije samo poznata po secesiji, ima i krajnje neobične skulpture. U Ulici Dimitrija Tucovića naći ćete bronzanu figuru vodoinstalatera koji izlazi iz šahta. Takve skulpture možete naći u Bratislavi, recimo. A na kraju Ulice Cara Dušana muška figura jednom rukom pridržava propeler, a drugom bicikl. To je spomenik Ivanu Sariću, koji se bavio biciklizmom, ali je u gradu i zemlji besmrtnu slavu stekao kada je svega tri godine posle braće Rajt, 1910. godine avionom koji je sam konstruisao poleteo sa subotičkog hipodroma.

Kako je Subotica dobila ime?

Postoji legenda o imenu grada. Čovek po imenu Jovan Nenad je, posle katastrofalnog mađarskog poraza od Osmanlija u Mohačkom boju, sebe proglasio carem Srba. Sedište njegovog kratkotrajnog carstva (1526-1527) je bila upravo Subotica – a njegov blagajnik zvao se Subota Vrlić. E sad, zašto je grad dobio ime po blagajniku, a ne po caru, ne znamo, tek ime vezuju za pomenutog Subotu Vrlića.

Spomenik kratkotrajnom caru Jovanu Nenadu nalazi se pred subotičkom Gradskom kućom.

Jedno vreme Subotica je nosila i ime Maria-Theresiopolis, Grad Marije Terezije.

Putoljlub - SuboticaPalić

Iz jezera je u 18. veku vađena soda, jer je voda Palića nekada bila slana, pa se zato veruje da je jezero ostatak Panonskog mora. Palićko blato je lekovito, pa je 1845. izgrađeno kupatilo, a Palić je postao i banja. Polovinom 19. veka, na severnoj obali je zasađen prelep park, izgrađeni su hoteli i tu su još tada imućni Subotičani gradili letnjikovce. Istovremeno sa završetkom gradnje Gradske kuće u Subotici 15. septembra 1912. godine, otvoreno je novoizgrađeno kupalište sa objektima po kojima se Palić i danas prepoznaje – vodotoranj, Velika terasa i ženski i muški štrand.

Dve velike plave vaze od žolnai keramike sa likom Vodenog boga stoje ispred dva hotela u Velikom parku, a stigle su 1910. godine kao poklon vlasnika pečujske fabrike keramike Žolnai Paliću i Subotici.

Uz obalu jezera leži Ženski štrand. Podignut je 1909. godine, po ugledu na sojenice, na drvenim stubovima na vodi. Jedini pristup sa kopna ostvaren je malim mostićem, da bi žene bile skrivene od znatiželjnih pogleda šetača na obali. Ukrašen je divnim, narodnim motivima.

Bagojvar ili u prevodu Sovina kula i dalje pleni svojom lepotom. Sovina kula i  i vila Lujza podignute su 1892. godine su u okviru sportskog kompleksa Lajoša Vermeša, istaknutog sportiste i osnivača Palićke olimpijade 1880. godine. Njegova sklulptura se nalazi baš ispred Sovine kule. Vile su izgrađene u tada pomodnom švajcarskom stilu, sa obilatom upotrebom drveta i crepovima od čuvene Žolnai keramike. Nekada se tu nalazila asfaltna biciklistička staza, tribine, paviljoni za vežbanje, letnja pozornica i kafana.

Jedriličarski klub na Paliću je osnovan još davne 1897. godine, pre više od jednog veka. Od tada pa nadalje, jedrilice su sastavni deo Palića. Postoji i škola jedrenja koja je aktivna skoro preko cele sezone kako za decu, tako za odrasle.

Poslednjih godina na Paliću postaje sve popularnije jedrenje na ledu, tako da se atraktivnost Palića jača i za zimsku sezonu. Inače surfovanje na ledu je sport koji je na Paliću bio poznat i pre skoro jednog veka.

Što se tiče parobroda, nisam sigurna da i dalje funkcioniše. Ali zasigurno ulepšava izgled obale, čini je romantičnijom i podseća nas na minula vremena.

Nažalost, nismo uspeli da stignemo da obiđemo ZOO vrt, to smo ostavili za neku drugu priliku, ali smo zato prošetali čudesnim Palićkim parkom.

Na početku tog parka, kao ulaz u kompleks nalazi se vodotoranj, saglađen u stilu secesije 1912. godine. I ako je nekada služio za vodosnabdevanje, ali i kao tramvajska stanica, danas je simbol Palića.

Putoljlub - Subotica

Šomloi galuške

Ovo je mađarski kolač iz oblasti Šamlo, ali s obzirom da je i ovaj deo pripadao nekada moćnom Austrougarskom carstvu, onda vam je razumljivo zašto ga služe i „svojataju”. Sastoji se od neke vrste knedli različitih ukusa – sa orasima, grožđem i rumom, a između je sočan fil. 

Vinarija Zvonka Bogdana

Prelepa građevina nastala pre par godina, ali u stilu starih objekata secesije, koja zaista deluje impozantno u ravnici. U holu i u degustacionoj sali nalazi se par slika Eugena III Kočiša, subotičkog slikara, koje su zaštitni znak svih objekata ovog kompleksa.

Na putu do sale proći ćete pored velelepnog barrique podruma i kroz deo vinarije sa velikim i modernim inoks bačvama, te ćete čuti kako nastaju jedinstvena vina. Kada uđete u salu, zapljusne vas šarm neobičnog enterijera, idealnog za degustaciju. Degustacija tri vrste vina košta 800 dinara. Rose i Pino Grigio za sada su moji favoriti.

Salaš Zvonka Bogdana

U blizini jezera Ludaš, nedaleko od Subotice a daleko od buke i užurbanosti, nalazi se Salaš Vinarije Zvonko Bogdan. Salaš predstavlja muzej nekadašnjeg života u Vojvodini, sitni detalji su izvaneredni. Doduše, salaš nije radio, on je aktuelan u toku toplih dana, ali je i pored toga uživanje lepo ga obići. Iza salaša su vinogradi, sve je izgrađeno u tradicionalnom vojvođanskom duhu, a jezero koje je u blizini i pored toga što nije uređeno ima svoje draži.

Ukoliko želite da posetite salaš neophodno je da se unapred najavite.

Ergela KePutoljlub - Suboticalebija

Broji 64 lipicanera na jednom mestu. Beli rasni graciozni konji koje su nekada mogli da drže samo članovi vladarske porodice. 

Rasa Lipicaner potiče iz XVI veka. U to vreme je Habzburška monarhija vladala velikim delom Evrope. Habzburški car, Maksimilijan II, želeo je da ima snažne i elegantne konje koji će nositi vojnike u boj, ali ujedno i biti dovoljno lepi i atraktivni da vuku carsku kočiju. Njegov brat, nadvojvoda Karlo II, osnovao je ergelu Lipice, na teritoriji današnje Slovenije. Koristeći španske, italijanske, nemačke i arapske konje, stvorio je novu rasu. Osnovane su linije koje su se održale i do danas. Lipicaneri se mogu videti u Beču, ali i kod nas u ergeli Kelebija.

Rađaju se kao tamni konji, a kasnije se njihova boja promeni iz tamne u svetlu. Samo mali broj (oko 2%) zadrži boju po rođenju, pa tako na ergeli imaju i dva izrazito lepa crna lipicanera. Jedan od najmarkatnijih konja je Baron. Nažalost, s obzirom da visinom ne odgovara standardima, nije dobio licence za takmičenje, pa je tako postao kastrat. Sada se koristi za jahanje. Mahom se u kočije uprežu kastrati, s obzirom da su mirniji od ždrebaca. 

Na ergeli poseduju veliki broj kočija i tri para sanki. Ako poželite da isprobate jahanje ili vožnju, moguće je uz doplatu od 200 dinara.

Samo jahanje podrazumeva krug oko imanja, a vožnja kočijom traje oko 15-20 minuta i zaista je jako zanimljivo iskustvo. Poseban doživljaj je potkovičasta sala, u kojoj možete imati proslavu sa direktnim pogledom na lipicanere, pošto vas od štale deli samo jedan staklni zid.

Ovde zapravo možete provesti celodnevni izlet. Postoji restoran gde možete jesti kvalitetnu domaću hranu, veliko imanje gde možete šetati, posmatrati konje i magarencad, a za decu su postavljene animacije širom imanja, tako da kroz šetnju uče i saznaju o konjima.

Uživajte u putovanjima po Srbiji.

Do sledećeg izleta, pozdravlja vas Putoljub!

Izvor: putoljub.rs



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *