Na kafi sa Marijom Stošić
Obrazovanje za budućnost
Učenike moramo osposobiti da sa lakoćom dolaze do željenih informacija, da stiču nova znanja za rešavanje određenih životnih situacija, ali i da samostalno razvijaju kompetencije za bavljenje određenim poslovima
Sa Marijom Stošić, po vokaciji profesorkom razredne nastave i pedagoškim savetnikom, pričali smo o tome kada je počela sa primenom informacionih i komunikacionih tehnologija u nastavi, koliko je teško baviti se digitalnom i onlajn edukacijom odraslih, kako je bilo predstavljati našu zemlju na Međunarodnoj konferenciji o tehnologijama i obrazovanju u Valensiji i zašto više voli da je nazivaju učiteljicom nego profesorom razredne nastave.
Deo kompanije Mikrosoft, koji se bavi razvojem savremene obrazovne tehnologije i unapređivanjem obrazovanja, uvrstio Vas je u tim svojih eksperata. Kada ste prvi put počeli da se bavite primenom IKT-a u nastavi i otkuda uopšte interesovanje za to?
Ono što nas sve pokreće i što nam je svima podjednako važno, svakako je obrazovanje za budućnost koje u svom osnovnom konceptu ima tu spremnost i sposobnost za celoživotno učenje. Po svršenim studijama obrela sam se u brojim situacijama koje su od mene zahtevale dodatna angažovanja, sticanje novih znanja i razvijanje veština neophodnih kako za posao kojim se bavim, tako i za privatni život u uslovima stalnih promena, inovacija i razvoja. Izučavajući sve aspekte nastavnog procesa, još tokom studija, nametnuo se značaj vizualnog i auditivnog doživljaja u ostvarivanju procesa učenja, što se ne može reći da je inovativno, ali je svakako podrazumevalo drugačiju prezentaciju i tehniku u izradi i primeni didaktičkih materijala, pa samim tim i moje dodatno angažovanje za razvijanje neophodnih kompetencija.
Osim obezbeđivanja procesa učenja, ono što me je značajnije podstaklo u primeni IKT-a u nastavi i uopšte u učionici, to je potreba da kao učitelj zaštitim svoje učenike. Te 2008. kada sam počinjala, kampanje koje su se bavile beznednošću učenika na internetu, nisu bile toliko intenzivne kao danas. Moje ubeđenje, i tada i sada, svakako je da ako želimo da govorimo o bezbednosti učenika na internetu, onda ih u tom smislu moramo edukovati, učiniti da im to sve bude dostuno, ali i sa naše strane kontrolisano i vođeno.
Nedavno ste učestvovali na 4.0 FEST-u na kome je postavljeno pitanje – Da li se takozvana digital born generacija može obrazovati na isti način na koji su se obrazovale generacije unazad? Kako Vi odgovarate na ovo pitanje?
Istina je da sa primenom IKT u nastavnom procesu lakše možemo obezbediti taj proces učenja. Činjenica je da mi učenike spremamo za život u budućnosti, gde ih čekaju izazovi kojih mi danas možda nismo ni svesni. Ono što je sada evidentno je da će mnoga zanimanja koja danas postoje nestati. Iz tog razloga je i važno da kod učenika razvijamo kompetencije za celoživotno učenje. To podrazumeva da je učenik sposoban da samostalno dolazi do željenih informacija koje će mu dati nova znanja za rešavanje određenih životnih situacija, pa i za samostalno razvijanje kompetencija za bavljenje određenim poslom. S tim u vezi, došlo je i do pomerenja fokusa sa nastavnika na učenika. Učenik je sada u centru procesa učenja, dok je nastavnik samo navigator u tom procesu. I to je ta razlika kod koje bih se zaustavila. Sve ostalo rekla bih da je samo promenilo svoj „interfejs”. Primera radi, u poslednje vreme često se susrećemo sa terminom „gejmifikacija” u nastavnom procesu, a učenje kroz igru staro je decenijama, pa se može reći da je promenjeno samo okruženje, jer je iz realnog izmešteno u virtualni svet.
U težnji za razvijanjem tercijarne pismenosti, često se zaboravi na razvoj primarne i funkcionalne pismenosti. Zbog toga dolazimo u situaciju da neka deca ne nauče da čitaju ni do 4. razreda, a čitanje sa razumevanjem se pojavljuje kao problem i kod mlađih maturanata na kraju 8. razreda. Tako da, ako i govorimo o primeni IKT-a u procesu učenja, ne smemo zaboraviti na didaktiku.
Za svoj rad dobili ste mnogo nagrada. Koja Vas je nagrada najviše inspirisala i na šta ste u svom radu najponosniji?
Ako govorimo o nagradama u vidu pehara, diploma, pohvalnica i sličnog, ne znam koju bih izdvojila. Svaka nagrada koju dobijete za svoj rad je lepa i bude dobar podsticaj za dalji rad. Ne bih sada pričala o ličnim nagradama, koje nekako budu i prođu, radije bih pomenula nagradu koju su, zapravo, osvojile moje učenice na Međunarodnoj smotri „Čitalići”, prvo mesto u kategoriji „Digatalni čitalići”, koja je njima puno značila. Zarad svega što je potom usledilo i ostalo da traje, ta nagrada je ostala kao nešto na šta sam lično najponosnija u svome radu i delu.
Prošle godine su mediji izveštavali o Vašem učešću na Međunarodnoj konferenciji o obrazovanju, tehnologijama i razvoju INTED 2019, koja je održana u Valensiji. Šta Vas je odvelo u Španiju i kakve se utiske doneli odatle?
Tamo me je odveo moj rad o digitalnom i „onlajn” učenju. To je bila odlična prilika da sa kolegama iz čitavog sveta razmenim profesionalna iskustva i steknem nova znanja koja su me usmerila na nove puteve i traganja u procesu nastave i učenja. Iako su mi sagovornici bili uglavnom profesori sa univerziteta i koledža, odnosno kolege koje rade sa starijim uzrastom učenika, savremena obrazovna tehnologija koju oni primenjuju dala mi je odgovore na neka pitanja do kojih nisam mogla doći u Srbiji.
Među glavnim predavačima na konfereciji bio je Erik Šeninger, koji je govorio o digitalnom liderstvu kroz koje nastavnici stvaraju održive promene u sistemu i doprinose transformaciji školske kulture i kulture učenja, a čime se ujedno povećavaju i postignuća učenika. Kao sistem u kom još uvek dominiraju neke stare i tradicionalne vrednosti, teško da smo sposobni da propratimo sve te inovacije. U Srbiji se često ističe značaj obrazovanja, često se govori o povećanju postignuća učenika, ali rekla bih da je to nemoguće bez prethodnog unapređivanja kompetencija direktora škola, koji moraju biti lideri u obrazovanju.
Na Međunarodnom takmičenju kratkih edukativnih filmova dobili ste drugu nagradu za kvalitetan i nesvakidašnji oblik prezentacije radova učenika. Film „U dolini vekova” pripremili ste u saradnji sa kolegom veroučiteljem. Koliko je za Vas važna saradnja među kolegama?
Saradnja sa kolegama mi je od posebnog značaja. Rado prihvatam poziv kolega iz svih krajeva Srbije za učešće u zajedničkim aktivnostima i projektima, a često sam i sama inicijator takvih aktivnosti. Pored toga, aktivna sam i na eTvinigu, putem koga realizujem i međunarodne projekte sa kolegama iz drugih zemalja. Istakla bih i tu platforme Mikrosoft centra za edukatore putem kojih se možemo povezivati sa kolegama iz celog sveta, ali i sa eduktavnim i drugim centrima koji obezbeđuju virtalne ture za učenike različitog uzrasta u zakazano vreme i uz prisustvo predavača, vodiča…
Aktivno se bavite stručnim usavršavanjem zaposlenih u obrazovanju. Recite nam nešto o Vašem seminaru „Digitalne priče i bajke”. Ako se ne varamo, ne držite ga samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori. Kakva su Vam iskustva u radu sa kolegama koji su učesnici na Vašem seminaru?
Seminar „Digitalne priče i bajke” ima akreditaciju ZUOV-a i Zavoda za školstvo Crne Gore, da se aktivno realizuje za nastavnike i druge zainteresovane u Srbiji i Crnoj Gori. Drugi seminar „Čitaj između redova – učenje za budućnost” je dnevni seminar i realizujem ga u neposrednom radu sa polaznicima. Oba su usmerena na razvoj digitalnih kompetencija zaposlenih, pa je sam rad na seminaru uslovljen njihovim predznanjem i veštinama koje poseduju u primeni IKT-a. Rad sa odraslima zahteva posebne kompetencije edukatora i to ne samo u oblasti metodologije rada kojom se obezbeđuje proces učenja. Generalno gledano, to je posao koji zahteva dosta uloženog vremena u pripremu i korekciju programa, visoku koncentraciju u realizaciji, sposobnost da se izolujete, ali i odgovorite na brojne izazove, visoku stručnost u oblasti, kako biste odgovorili svim pojedinačnim zahtevima polaznika, ali i posebna znanja u oblasti andragogije i psihologije odraslog u procesu učenja.
U diplomi Vam piše da ste profesor razredne nastave, a Vi insistirate da ste „učiteljica”. Zbog čega? Šta je za Vas posebno u tom nazivu?
Učitelji, oni sa zavrešnom Pedagoškom akademijom, osobe su koje su mi uvek bile lični uzor i kojima se i danas obraćam sa velikim poštovanjem. Moja diploma profesora razredne nastave i stečeno zvanje pedagoškog savetnika je nešto što mi otvara vrata u pogledu razvoja naučne oblasti, ali kada govorimo o mom poslu kojim se trenutno bavim u učionici, onda ću se uvek truditi koliko mogu da budem „učiteljica” svojim učenicima. Rekla bih da je to vreme kada su nam od važnosti bile diplome i stečena zvanja prošlo, da je konačno došlo vreme kada se vrednuju realna znanja i sposobnosti u obavljanju nekog posla, bar kada je reč o privatnom sektoru.
Da biste postigli sve ove uspehe, neophodno je puno truda uložiti u rad i usavršavanje. Kako se relaksirate od svega?
Bavljenje sportom me prilično relaksira i opušta. Nakon sata treninga lakše se nosim sa dodatnim aktivnostima i poslovima, koji su zarad neke materijalne stabilnosti postali obavezujući svakome od nas. I u sitacijama kada sam baš premorena, kada imam vrlo malo vremena i za spavanje, često pribegavam sportu kako bih obezbedila dodatnu energiju da završim neki započeti posao. A poslova je mnogo.
