Putovanje ka izvorištu muzike
Sa Biljom Krstić se srećemo neposredno pre njenog puta u Pariz – orkestar „Bistrik” pozvan je, uz brojne francuske izvođače, da nastupi na Svetosavskom balu, koji se već 14 godina organizuje u Parizu. Ovaj zanimljivi bal održava se na brodu na Seni, u organizaciji udruženja Srba u Francuskoj i profesora muzike Petra Gojkovića. Za ovu manifestaciju „Bistrik” je pripemio bogat program, koji uključuje i pesme sa njihovog poslednjeg studijskog albuma „Svod”, koji je objavljen 2017. i koji je naišao na odlične reakcije publike.
Možete li nam reći nešto više o albumu „Svod”, šta je to što ga izdvaja od svega što ste do sada radili?
Kada govorimo o albumu „Svod” počela bih upravo od toga zašto smo odabrali baš taj naziv. Svod može da nas asocira i na nebeski svod, ali i na neki svod koji bi predstavljao, recimo, niz bisera, a ove pesme su za nas upravo to – niz pesama koje volimo i koje su nam jako vredne. Tu su mnoge varoške i gradske pesme koje su smeštene u neki sasvim drugi okvir, drugačiji od svega što smo do sada radili. Album nosi novu boju i zvuk i drugačiji pristup našoj tradiciji. Aranžmani su ti koji su dali tu promenu. NJih je radio naš Miki Stanojević iz „Bistrik” orkestra i zaista je dao pesmama jednu novu formu. Sada smo po prvi put ubacili i neke nove instrumente, recimo gajde – do sada ih nismo imali. Stare instrumente smo kombinovali sa novim i trudili se da u tome nađemo pravu meru. Kao da smo posle 15 godina zaokružili jednu celinu „Bistrika”, a onda krenuli malo drugačijim putem. Nazvala bih to zaokretom, okretanju malo više ka world music-u.
Album „Svod“ je objavljen 6. januara prošle godine. Ja mnogo volim da počnem sa radom na neki veliki praznik, jer onda sve mora da krene dobro, i više nego dobro. Album je objavila izdavačka kuća Arc music iz Engleske. Moj prijatelj Dragan iz grupe „Kal” nam je dao kontakt te izdavačke kuće – rekao nam je da ništa ne može da nam obeća, ali da pošaljemo album da ga preslušaju. I nakon samo dva sata otkad je mejl poslat, oni su nam javili da su odlučili da ga objave. Mnogo im se dopalo to što mi radimo. A zanimljivo je i to da su i oni prošle godine proslavljali 40 godina rada, kao i ja, i to 24. novembra, baš kada je počela i moja karijera. Koliko je to sve slučajnost, nisam sigurna. Ali eto, album je doživeo to da je predstavljen na mnogim svetskim top listama, na BBC-u npr.
Imali smo i divnu promociju albuma, koja je počela u Skoplju, pa smo potom bili u Podgorici, Loznici, Sarajevu… Drago mi je da smo se koncentrisali malo više na domaću publiku. A evo, lepo nam je krenula i 2018. godina – imali smo Božićni koncert u Mostaru, koji je bio fenomenalno organizovan, a nastupali smo i u Banja Luci i u Čačku…
Spot za pesmu „Dimitrijo, sine Mitre”, u kome se pojavljuju čuvene domaće glumice, izazvao je sjajne reakcije. Kako je došlo do ideje za ovaj spot, ali i za ostale spotove koje ste snimili u toku prošle godine?
Ja mnogo volim Atelje 212, često ga, pored Radio Beograda, nazivam drugom kućom, tako da sam se mnogo obradovala kada nam je Branimir Brstina izašao u susret i dao nam prostor za snimanje spota. Moja kuma, Gorica Popović, tamo igra već dosta dugo i pomogla nam je oko okupljanja 15 izvanrednih glumica koje su odmah pristale da učestvuju u spotu. Što se nas tiče, spot je ispao fenomenalno, a i kritike su zaista sjajne, što mi je mnogo drago. Inače, radili smo mi pre toga i spot za pesmu „Kraj potoka bistre vode”. NJega smo uradili uz pomoć Zorana Jankovića, producenta i vlasnika Košutnjak filma, kao i Petra Stanojlovića, dok je „Dimitrijo, sine Mitre” radio Miloš Šarović. Potom smo snimili i spot za pesmu „Jonje, Jonje”. I to je bilo jedno zaista prelepo iskustvo. Tu pesmu sam ja davno naučila, pre gotovo 40 godina. Pesma govori o nesrećnoj ljubavi, o jednoj devojci koja je krenula sa sela u grad da traži prelepog mladića, o kome je čula mnoge priče, i sve počinje zapravo od trenutka kada se vraća kući i tuguje, jer nije našla ljubav svog života i pita se kako ga nije našla kada o njemu sve zna. Snimali smo blizu Negotina, u Rogljevu – to je sjajan ambijent za takav spot. Imali smo i specijalno šivene i prilagođene kostime, posebno odabran nakit, ekipa se zaista potrudila. To je jedna divna, mlada ekipa, sa kojom je bilo sjajno raditi. I sve je bilo potpuno drugačije od „Dimitrijo, sine Mitre”, gde je potpuni minimalizam. Ali svaki spot je nekako za sebe, poseban i efektan.
Početkom januara polaznici vokalne radionice „Bistrik” nastupili su ispred Hrama Svetog Save. Kako ste došli na ideju da osnujete školu etno pevanja? Recite nam nešto o njenim članovima.
Deca koja dolaze u vokalnu radionicu „Bistrik” su deca iz čitave Srbije – iz Leskovca, Subotice, Novog Sada, Obrenovca, čak i iz Brčkog. Imamo, recimo, tri pevačice iz Leskovca, koje putuju četiri i po sata u jednom pravcu, da bi bile na radionici sat i po vremena, i potom se vraćaju. Zaista je divno kada vidite kolika je to ljubav. To su deca koja mnogo poštuju tradicionalnu pesmu i mnogo vole da pevaju. A upravo je to i cilj ove radionice – da svi oni nauče tradicionalne pesme, da ih zavole i da jednog dana mogu da budu ti koji će da ih prenose, jer jedino tako pesma i može da živi. Sada sam sa „Bistrikom” bila i u Mostaru i u Banjaluci. U Banjaluci smo se dogovorili da započnemo radionice i u Republici Srpskoj.
Sa nama radi i naša Nataša Mihaljinac iz „Bistrik” orkestra, koja je etnomuzikolog. Sada imamo i mnogo bolje uslove za rad, jer smo se preselili u Radio Beograd, sa kojim smo napravili dogovor i oko snimanja – deca će praviti prave fonotečke snimke za Fonoteku Radio Beograda. Često idemo i na takmičenja. Prošle godine smo osvojili tri vrlo značajne nagrade – jednu međunarodnu i dve domaće. Evo sad u maju idemo i na Vokalni etno-festival mladih u Negotinu, gde ćemo kao prošlogodišnji pobednici imati celovečernji koncert, što je velika čast.
Šta Vas je inspirisalo da snimite prvi etno album i da se oprobate baš u toj vrsti muzike?
Uvek sam ja imala nekakvih dodira sa tradicionalnom pesmom. I u „Suncokretu” i u „Ranom mrazu” su se ponekad pevale tradicionalne pesme, setimo se npr. „Zorice Zorule”. Ali baš da odlučim da sasvim krenem u etno vode navela me je pre svega emisija „Nedeljno popodne” Minje Subote, u kojoj je muzička urednica bila Anja Rogljić. Ona je došla na ideju da u pojedinim emisijama predstavi nešto što je zanimljivo iz oblasti muzike, a da to nije ono čime se izvođači primarno bave. Pa ako je gost pop pevač da peva neku poznatu ariju ili neku narodnu pesmu ili da odsvira nešto, tako da sam ja odlučila da otpevam jednu vlašku pesmu – „Rodila me majka lepu”. I dok sam ja to pevala Cune Gojković, koji je bio jedan od gostiju u studiju, ustao je i nije više seo do kraja pesme. Bio je potpuno fasciniran, što je meni zaista mnogo značilo. Zamislite jedan Cune Gojković da vam kaže – Jao sine što ne pevaš to, zašto pevaš ove pop pesme. I tako sam polako i krenula, snimila sam prvi album i potom okupila „Bistrik” orkestar.
Recite nam kako ste odabrali naziv „Bistrik” i kako je došlo do okupljanja članova orkestra?
Prvo je moj album dobio naziv „Bistrik”. Kumovala mu je moja Gorica Popović. Odabran je upravo taj naziv, jer ima široko značenje. Nekada davno, u drevna vremena na izvorištima su se dešavali najvažniji događaji – tu se vršilo krštenje i radovalo se rađanju, proslavljao se život itd. Dakle, ima puno simbolike u svemu tome. Kaže se ako krenete bilo kojom rekom uzvodno, stići ćete do izvora. I u samoj špici moje emisije na Radio Beogradu, koja se zove „Izvorišta”, to sam podelila. Mi, zapravo, uzimamo pesmu sa nekog izvora koju je neko nekada davno poslao. Onda je ta pesma putovala rekom tonova dok je stigla do nas. Do današnjeg dana ona je stajala svuda pomalo – pesma se prepravljala, dodavali su se neki ukrasi. Ali ona i danas živi. Mi je pevamo na drugačiji način u odnosu na ono neko vreme, ali mislim da danas niko i ne može da tvrdi kako se pesma pevala pre 150 godina. Možemo samo da pretpostavimo kroz neke notne zapise, kroz objašnjenja kako se pevalo, ali ipak mi sami dodajemo to, kao neki vid nadogradnje.
A što se tiče samog okupljanja, zanimljivo je to da sam snimila i objavila album i da su odjednom krenuli pozivi za koncerte. Onda smo brzo napravili orkestar od mojih kolega iz Radio Beograda, sa fakulteta Muzičke umetnosti itd. Inače, sve su to školovani muzičari. Talenat je bitan, naravno, bitno je i da volite i poštujete tradiciju, ali jako je važno da ste muzički pismeni – to je kruna. Tako da smo mi evo i danas zajedno, već 16 godina. I zaista smo kao porodica, mnogo vremena provodimo zajedno, jer stalno negde gostujemo. Ja u šali često umem da kažem da smo kulturno umetničko društvo „Bistrik”, ponekad kada izlazimo iz kombija ljudi se hvataju za glavu, jer nas je jedanaest, pa nikako svi da izađu.
Kako birate pesme koje ćete snimiti, gde ih pronalazite?
Ja mnogo toga preslušavam, a mnogo i prelistavam u notnim zapisima, što je jedan zaista ozbiljan posao. Preslušam i pregledam i po 100, 200, 300 pesama godišnje, kad koliko stignem. I onda od čitavog tog preslušavanja odaberem nešto što bi moglo da se snimi, ali i to nekada ne bude kraj. Dešavalo nam se da snimimo pesmu, ali da je ne objavimo, jer sa instrumentima uopšte ne zvuči tako kao kada je sama pevam, a ponekad neka obična pesma zazvuči fenomenalno sa instrumentima. Dešavalo nam se i to da se ljudi sami javljaju i hoće da nam pokažu zbirku pesama koju su npr. dobili od svog učitelja pre mnogo godina. Ima mnogo tih privatnih izvora, nešto dobijemo i od etnomuzikologa, od muzičkih urednika sa terena, sa snimanja Radio Beograda… Onda, recimo, desi se da dođemo u neki grad, gde nam priđe neka starija žena koja kaže – Moja mama je mnogo lepo pevala, ja to čuvam ili ja to umem da vam otpevam, pa nam onda snime i pošalju. Ima toliko zanimljivih priča. I onda vidite koliko ljudi vole i cene to što „Bistrik” i ja radimo, kada sa toliko poverenja donesu nešto što je njihova relikvija, nešto što im je najvažnije i najdraže iz detinjstva. Moja mama je isto jako lepo pevala, onako grleno, „na glas”, ali ja kad sam bila devojka nisam bila svesna koliko je to važno. Jesam bila student i znala sam da to ima neku svoju svrhu, kvalitet. Nažalost, moja mama je umrla rano, tako da nemam ništa njeno snimljeno, ali zapamtila sam par pesama koje mi je pevala, tako da i ja nosim nešto iz kuće.
Zanimljiva je priča kako vas je muzika iz filma „Engleski pacijent” motivisala da zaplovite u world music vode, recite nam nešto o tome.
„Engleski pacijent” je u neku ruku odredio moj put. Zapravo, ta pesma koju je pevala Marta Šebešćen (etnomuzikolog, živi i radi u Budimpešti). Prvi put kad sam čula Martu kako je peva, plakala sam. I onda, prošle godine kada sam slavila 40 godina rada i 15 godina „Bistrika”, pozvala sam je da dođe na koncert. Nisam ni sanjala da ćemo jednog dana zajedno da pevamo. Neko ko mi je bio idol, sada je bio gost na mom koncertu. Pevale smo zajedno „Tri devojke zbor zborile”, sa nama je bila i Janka Rupkina, koja je ne samo najpoznatija pevačica u Bugarskoj, nego je izuzetno poznata i u svetu. Potom je Marta otpevala i pesmu iz „Engleskog pacijenta” i rekla – Ovo posvećujem samo mojoj Bilji. Tako da sam ja svoj krug zatvorila.
Znamo da ste sa „Bistrikom” radili muziku za nekoliko filmova – po čemu je specifičan rad za film?
Prvo smo stvarali muziku za film „Zona Zamfirova”, na kome je radio i Neša Galija. Tada smo neke od naših tradicionalnih pesama prilagodili tom vremenu. Pesma „Petlovi pojev” otvara film, dok je „Puče puška” sigurno najveći hit.
Druga velika stvar je rad na filmu „Branio sam mladu Bosnu”, koji je režirao Srđan Koljević. Tu smo Miki Stanojević iz orkestra „Bistrik” i ja uradili kompletnu muziku za film i zaista se nismo nadali da ćemo dobiti najprestižnije priznanje na festivalu Sofest u Sopotu, pogotovo jer je te godine sedamnaest odličnih filmova bilo u konkurenciji. Najlepši kompliment smo dobili od predsednika žirija Zorana Hristića, našeg eminentnog kompozitora, koji je, kada nam je čestitao na nagradi, rekao kako nije bilo dileme kome će nagrada pripasti. U tom filmu muzika je bila kombinacija srpske i bosanske muzike, ali smo se trudili da to ne bude klasičan etno, već nešto drugačije – glas je tu bio u ulozi instrumenta i to je bilo zaista specifično.
Posle toga, usledio je i rad na muzici za jedan kratkometra-žni igrani film, američku koprodukciju. Radili smo i muziku za seriju „Šesto čulo”, a upravo sada razgovaramo sa Goranom Paskalje-vićem vezano za jedan film koji bi uskoro trebalo da se radi kod nas.
Rad na filmskoj muzici je jedna zaista posebna priča i ja sam jako srećna kada se i time bavimo. Jako volim da pevam pred publikom, volim kada „Bistrik” stvara u studiju, ali ovo je jedan zaista drugačiji osećaj – pratite sliku, tema filma vas određuje, a vi treba da iznedrite nešto što će dočarati tu priču i emociju. Volela bih da kada prestanem da pevam da nastavim da se bavim tim.
Dosta putujete i nastupate širom sveta. Zanimljiva je priča vezana za vaše nastupe u Brazilu i za komentar – „muzika Brazila udara u noge, a muzika Bilje Krstić udara u srce”?
U Brazilu sam bila prvi put 2001. godine, neposredno pošto smo objavili prvi album. Tada smo prošli selekciju jednog velikog festivala „Merkado“, najvećeg festivala umetnosti u tom delu sveta. Mi smo bili jedini bend koji je bio pozvan iz Evrope, uz čuvenu portugalsku fado pevačicu Kristinu Branko. Zanimljivi su bili komentari nekih novinara i organizatora festivala koji su rekli: „Da li je moguće da je moralo da se dođe čak do Brazila da bi se čule dve tako tako dobre evropske pevačice, koje toliko dobro, a različito pevaju“, misleći na nas dve. A tada je izrečena i ta čuvena rečenica da „muzika Brazila udara u noge, a muzika Bilje Krstić udara u srce”, što je stvarno najveći kompliment koji smo mogli da dobijemo. Oni ne razumeju tekst, ipak je to jedna daleka kultura, ali neverovatno je kako su uspeli da isprate i prepoznaju ono što „Bistrik” radi. Mi smo nastup započeli pevanjem akapela, jedne pesme sa Kosova, to je pevanje „na glas”, bez instrumenata, tako da kada smo završili publika nije znala da li je kraj pesme, usledila je tišina od nekoliko sekundi, posle čega se prolomio gromoglasan aplauz.
Drugi put sam u Brazilu boravila u Sao Paulu, kada sam bila izabrana u konkurenciji šest pevačica iz celog sveta da budem solista „Mediteraneo” orkestra. Kada me je na prvoj probi s orkestrom dirigentica Magda Puči predstavila muzičarima kao Bilju Krstić iz Srbije, Italijani, koji su bili u orkestru krenuli su da sviraju; „Proleće na moje rame sleće” – dakle, znaju Bregu! Bilo je svega – i smeha i divnih saradnji.
Da li postoje još neki nastupi i saradnje koje biste posebno izdvojili?
Tokom godina smo zaista puno putovali. Bili smo u Salvadoru, Indoneziji, u tome je zaista lepota ovog posla – sve te divne saradnje, kontakti koje stičemo na putovanjima. Izdvojila bih saradnju sa čuvenim pevačima sa Sardinije Tenores di Bitti, koji jedini danas pevaju na taj tradicionalni način – oni su bili moji gosti na koncertima „Bistrika” 2007. i 2010. godine. Zubin Mehta nam je preporučio i čuvenog kontra tenora Devida Dora, s kojim smo zajedno nastupali u Trstu, na Danima jevrejske kulture. NJega sam naučila da peva „Oj Moravo, moje selo ravno”, i zaista se odlično snašao, pevao je bolje nego mnogi ljudi odavde. Na kraju me je pitao: „Bilja, je l’ se kaže doje ili dođe?” Sve je ispravio, čak i to.
Jedna čuvena agencija iz Italije nas je čula u Brazilu i ta saradnja nas je odvela u Koloseum. Tada smo nastupili na festivalu Time for life, koji se održavao u unutrašnjosti Koloseuma, što je vrlo retko, najčešće koncerti budu ispred. Nastupali smo tada sa Rej Čarlsom, Kalidom, Mercedes Sosom, dobitnicom Gremi nagrade, tu je bio Nikola Pjovani, čuveni kompozitor iz Benjinijevog filma „Život je lep”, zaista velika imena. Organizatori su odabrali neko-liko nas da izvedemo Lenonovu pesmu Imagine i osećaj je zaista bio fantastičan – pevati sa svima njima, baš u tom, posebnom prostoru.
Veliki utisak na nas je ostavilo i gostovanje u Indoneziji, na velikom džez festivalu u DŽakarti, kao i radionica u džez školi „Farabi” na Baliju, gde su svi učestvovali, celo osoblje, pevala je čak i administracija, i to odlično – besprekorno su otpevali i melodiju i tekst. I njih sam učila „Oj Moravo, moje selo ravno”, to je prvo što učimo strance gde god odemo.
Kako stranci reaguju na naš zvuk?
Naša vokalna tradicija im je jako zanimljiva. Svi su čuli naše trubačke orkestre – oni su odlični za raspoloženje, ali ljudima koje zanima ta vokalna tradicionalna muzika, često budu preglasni. Ono što zameram našim trubačkim orekstrima je to što sada najmanje sviraju ono što je naša tradiconalna muzika, naša kola. Treba svirati i popularnu muziku – Stinga, Pitera Gebrijela, ali treba čuvati i ono što je srž.
I na putovanjima i u Radio Beogradu se susrećete sa muzikom sa različitih strana sveta, šta je ono što trenutno slušate i što vas inspiriše?
Dosta slušam afričku muziku, u pitanju je odličan spoj starog i novog. Kreću od njihovih tradicionalnih pesama i instrumenata kroz jedan novi muzički izraz i tako čuvaju ono što je važno, ali ga pakuju na jedan, nov, savremen način. Male tradicije kao što su češka, poljska, odavno i mađarska, bugarska, uspele su da napra-ve odlične muzičke scene i da se za njih čuje u svetskim okvirima.
U okvirima world music-a Afrika je trenutno neprikosnove-na, ranije je to bila Južna Amerika. Balkan polako isplivava u prvi plan, ali, naravno, ima tu još mnogo toga da se uradi, pre svega na promociji.
Kakvi su planovi „Bistrika” za ostatak godine?
Prvi put ćemo svirati u LJubljani 15. marta. Zatim, 17. marta ću biti specijalni gost na koncertu Vlatka Stefanovskog u Skoplju, na kome će on predstaviti svoj novi album. Od Vlatka sam dobila divan komplimet: „Biljo ti si direktna inspiracija za to što se pesma ‘Dimitrijo, sine Mitre’ našla na mom novom albumu. Toliko sam bio oduševljen kako ste to uradili i kako si to otpevala, tako da moraš da budeš moj gost na koncertu”.
U aprilu nas očekuje i veliki festival – 10 godina Serbia World Music Festival-a u Gornjem Milanovcu. Preko leta ćemo biti i u Crnoj Gori i u Bosni, imamo planove i za Grčku i za Italiju, nadamo se da ćemo do kraja ove godine otići i u Kinu. Brojni su planovi i nadamo se da će se ova godina lepo nastaviti, kako je i krenula.
Biljana Krstić rođena je u Nišu, gde je stekla osnovno i srednje muzičko obrazovanje, dok je u Beogradu završila Fakultet muzičkih umetnosti.
Bila je članica „Suncokreta” zajedno sa Goricom Popović, Snežanom Jandrlić, Nenadom Božićem i Borom Đorđevićem i pevala u grupi „Rani mraz” sa Đorđem Balaševićem. Izdala je nekoliko solo albuma, a nakon objavljivanja albuma „Bistrik”, formira i „Bistrik” orkestar, koji je 2017. godine proslavio 15 godina postojanja, dok je sama Bilja Krstić proslavila 40 godina rada.
Pored toga što je aktivni član muzičkog sastava „Bistrik”, ona je danas i muzički urednik na Radio Beogradu 1, vodi autorsku emisiju „Izvorišta” i drži radionice u školi etno pevanja „Bistrik” u Beogradu.
Bili ste član bendova „Suncokret” i „Rani mraz” uz dvojicu veoma uticajnih kantautora – Boru Đorđevića i Đorđa Balaševića. Sa kim je bilo lakše sarađivati?
Bora je bio prilično strog i dosta toga je što se tiče organizacije benda sam radio, sve je moralo da bude pod konac. Sećam se da sam par puta morala da plaćam neke penale, kada zakasnim na probu ili koncert, ali je bio divan kolega. Kod Đoleta je sve bilo kao Vojvodina, sve lagano, usporeno, sve je moglo. Obe saradnje su bile divne.
Da li je Saša iz voza, iz pesme „Ranog mraza”, zaista postojao?
Da, jeste. Đole je napravio tada dve pesme inspirisane stvarnim ličnostima – „Zorice, Zorule” i „Jedan Saša iz voza”. To su tada bile aktuelne ličnosti u našim životima. Ja sam danas vrlo dobra sa Sašom i sa njegovom mamom. Inače, on je bio novinar, radio je u magazinu „Rok” i bio je odličan poznavalac muzike tog vremena. Ta pesma je zaista lepa uspomena na period kad sam bila devojka.
Intervju vodile: Sanja Janković i Jovana Stošić
Foto: Moja Srbija, Zoran Bulović, Ivan Grlić, Srđan Ralić, Belgrade Beer Fest
