Mlada rediteljka Jelena Gavrilović (24) iz Beograda privukla je pažnju uspehom svoje veb serije za mlade #SamoKažem, koja je nedavno u Los Anđelesu dobila prestižnu međunarodnu nagradu Satellite u kategoriji originalne kratke forme. Ova serija od 26 petominutnih igranih epizoda prati lične odnose u grupi mladih iz raznih delova bivše Jugoslavije koji se upoznaju tokom letnjeg raspusta. Sve epizode, odnosno vebizode, mogu se pogledati na You Tube-u.
– Kada si rešila da upišeš režiju na FDU i koliko je bilo dilema oko te odluke?
To je bio splet čudnih okolnosti, u trećoj godini srednje škole slučajno sam od drugarice čula za Medijski edukativni centar Miomira Rajčevića i iz radoznalosti sam se upisala. Tu sam prvi put upoznala ljude koji su već na FDU ili koji planiraju da ga upišu i koji su bili daleko upućeniji u sve. Oni su me nekako ohrabrili da pokušam da izađem na prijemni već posle treće godine srednje, čisto da vidim kako to izgleda i da vidim da li me sve to stvarno zanima. Osećala sam se jako nesigurno, ali sam probala bez velikih očekivanja i dilema, i upisala. Kada sam se oporavila od šoka, shvatila sam da mi je drago i mislim da je to bio dobar izbor.
– Koji tvoji studentski filmovi su ti posebno dragi?
Pa na neki način podjednako volim „Momci, gde ste“ i „Ja nisam tvoj drug“. „Momci, gde ste“ je film o devojci koja donosi odluku iz straha, verujući da radi pravu stvar. To je film o trenutku, o momentu koji je bitan za njen život i koji će je promeniti. „Ja nisam tvoj drug“ je više film osećanja i atmosfere, kao neki dnevnik leta u životu tri devojčice koje su zaljubljene ili jako žele to da budu. Htela sam da oživim sećanja iz detinjstva, miris bloka u kom sam odrasla i to osećanje da je zaljubljivanje beg iz dosade.
– Za kratki igrani film „Momci gde ste“ dobila si drugu nagradu na Kustendorfu 2012. Koliko je taj film uticao na dalji razvoj događaja?
Dao mi je neko samopouzdanje, i drago mi je što sam s njim puno putovala i tako upoznala mnogo zanimljivih ljudi.
– Kako je nastala veb serija #SamoKažem?
Ideja je potekla od BBC Media Action-a, koji je u saradnji sa Fondom B92 pokrenuo projekat „Regeneracija“, koji se na širem planu bavio prevazilaženjem stereotipa i strahova koje su nam roditelji preneli, ali je zamišljen i kao mesto gde bi tinejdžeri sa celog Balkana mogli da pričaju o stvarima koje ih interesuju i muče. Serija #SamoKažem je samo jedan deo te priče. Format veb serije je odabran u skladu sa ciljnom grupom, a to su mladi koji više od svih medija koriste internet, ali sem toga bilo je izazovno da probamo novi format koji se u svetu razvija, a kod nas na Balkanu još nije oproban. Moj profesor sa fakulteta Boris Miljković je jedan od koscenarista serije, i nakon što je scenario napisan, on me je predložio produkciji. Na osnovu mojih studentskih filmova osetili su da me zanimaju teme mladih ljudi i verovali su da seriju o mladima treba da režira neko mlad. Zapravo sam prilično kasno ušla u celu priču, manje od dva meseca pred snimanje, ali imalo je i to svojih prednosti, pre svega jer nisam imala vremena da se preispitujem previše.
– Kako je izgledala saradnja sa mladim glumcima?
Kasting je trajao dugo i verujem da su skoro svi mladi glumci iz regiona bili pozvani. Pre svega sam želela da nađemo glumce koji su prirodni i svoji, ali koji imaju nekakve sličnosti sa likovima. U nekim zajedničkim scenama na kastingu osetila se hemija i dobra energija između nekih ljudi i to je isto uticalo na odabir. Velika prednost mladih glumaca je to što su puni hormona i što žele da se bace u vatru i improvizuju. Čini mi se da se to kod glumaca malo gubi sa godinama, sve su manje spremni na rizik i na igru, oni više vole da nauče tekst i da ne lutaju. To je verovatno prirodno, ali nadam se da barem ova grupa glumaca iz serije neće odrastati na taj način, jer mislim da je upravo njihova improvizacija dala ceo šarm seriji.
– Likovi iz serije imaju i svoje fiktivne profile na Facebook-u. Kako funkcioniše ta vrsta komunikacije sa publikom?
Likovi imaju svoje profile na svim društvenim mrežama, ja se time ne bavim, ali bacim pogled i vidim da imaju dosta fanova i ljudi koji ulaze u razne rasprave sa njima.
– Serija je nedavno dobila veliku međunarodnu nagradu Satellite. Šta je ta nagrada donela seriji, a šta je značila tebi lično?
Pa nekako kao da se nije desilo meni, ali mi je jako drago što jeste. Uopšte nismo na to ciljali, niti smo očekivali da postoje šanse da pobedimo kada smo čuli za nominaciju. I onda se desilo, svi smo bili isuviše uzbuđeni, ali zasad ne vidim da nam je sama nagrada nešto donela, niti mislim da su mediji to ispratili kako treba. Ali meni će lično, kao referenca, verovatno pomoći u daljem stvaranju.
– Čime se trenutno baviš? Kakva je situacija sa snimanjem nastavka serije?
Druga sezona će se ipak snimati sledeće godine, tako da sada mogu na miru da završavam fakultet. Planiram da ostanem u igranom filmu, tu se možda najviše pronalazim, ali volela bih da se oprobam u što više stvari. Trenutno pripremam diplomski film koji ću snimati u septembru. Producent je FDU, sarađivaću sa kolegama studentima, a scenario smo zajedno napisali Dimitrije Kokanov i ja. Pokušali smo da ubacimo razne lične osećaje o odrastanju i odlasku od kuće, a zatim i o povratku, i razumevanju svojih roditelja kao ljudi od krvi i mesa. O trenutku kada se osetiš ravnopravno s njima i kad im ne zameraš više ništa, nego ih razumeš. A priča je o jednom letnjem danu, o majci i ćerci koje sede i piju pivo zajedno.
– Serija je neka vrsta manifesta hešteg generacije sa prostora bivše Jugoslavije, sadašnjih srednjoškolaca i studenata. Koje osobine te generacije te najviše zabrinjavaju, a koje ti ulivaju najviše nade u pogledu budućnosti?
Meni je ovo vreme super, jer je moje, i ne želim da razmišljam o tome da li su prošla bila bolja. Mislim da su nove generacije mnogo otvorenije i informisanije od prethodnih, upravo zbog interneta. Naravno da postoje mane i problemi, ali to je tako uvek i savršenstvo ne postoji.
Aleksandar Gubaš
