MINA PETROVIĆ: Nikada ne odustajte od svojih snova!
Viktorija nije našla podršku u školi, ali jeste u Rok kampu za devojčice i zato mislim da je jako bitna promocija ovakvih inicijativa
Sa mladom režiserkom i montažerkom, bas gitaristkinjom i fotografkinjom, Minom Petrović, razgovarali smo o njenom novom filmskom ostvarenju „Viktorija, 15”, o Rok kampu za devočice, o utiscima sa BELDOCS festivala i o tome kako je biti devojka u filmskoj i muzičkoj industriji.
Jedan od dokaza da u filmskoj industriji ima sve više odličnih umetnica je i to što su od četiri moguće nagrade na BELDOCS-u, tri osvojile žene, uključujući i mene, jer sam za „Blizance satkane od sna” dobila nagradu za najbolju montažu. Borimo se protiv stereotipa da je nešto muški, a nešto ženski posao i svojim radom, ali i ohrabrivanjem devojčica da se upuste u nešto što da sada nije bila najtipičnija aktivnost za devojčice uzrasta od 11 do 14 godina, a to je sviranje bas gitare ili bubnjeva.
Kako je došlo do ideje za stvaranje filma „Viktorija, 15”? Šta Vas je inspirisalo?
Ideja za ovaj film je nastala kao posledica ličnog iskustva u bavljenju rok muzikom. Mentorka za bubnjeve na Rok kampu za devojčice, Selena Simić me je pozvala da učestvujem kao mentorka za bas gitaru, ali ja sam predložila da ipak snimimo dokumentarni film o kampu i da bi bilo bolje da ga na taj način podržim. Dugo nisam svirala i fokusirala sam se na bavljenje filmskom montažom, što mi je struka.
Prvobitni koncept se u međuvremenu izmenio. Film o samom Rok kampu bi morao biti snimljen na opservacioni i kvazi-reportažni način, koji me više asocira na televizijsku nego filmsku estetiku. Zbog toga sam rešila da snimim portret o jednoj od devojčica koje su bile polaznice kampa, jer bi na taj način glavni lik uspeo da prenese emociju, ne samo informaciju. Na kraju sam se opredelila za Viktoriju.
Kako je izgledalo samo snimanje filma, pošto znamo da je deo filma sniman na Islandu?
Snimanje se odvijalo u tri faze. Prvu fazu smo snimali u Smederevu, gde Viktorija živi. Snimanje se odvijalo za vreme letnjeg raspusta, a poslednja dva dana smo otišli i do Knjaževca da ispratimo treće izdanje Rok kampa za devojčice. Druga faza je snimana na Islandu, u malom univerzitetskom gradiću (iako bi po našim merilima to mesto bilo opisano kao seoce) Hvanejri, u blizini Rejkjavika. Blago rečeno, iskustvo je bilo dragoceno i magično. Imala sam utisak kao da nije u pitanju ista planeta. Međunarodni Rok kamp se održavao u prelepoj zgradi Poljoprivrednog fakulteta u tom gradiću, tik uz obalu. Bilo je puno prelepih konja, čistokrvnih islandskih, koji se ni sa kim ne mešaju. Direktorka fotografije Neda Mojsilović i ja smo snimale tamo 4 dana, a peti smo provele slobodno u Rejkjaviku. Po povratku u Srbiju, imali smo i treću fazu snimanja, ponovo u Smederevu, da bismo zaokružili priču.
Prva verzija naslova bila je „Devojčice rokaju”. Zašto ste se odlučili da promenite naziv filma?
Promena naslova je išla sa promenom koncepta. Sa producentkinjom Ikonijom Jeftić sam pripremala papire za konkurs Filmskog centra Srbije i tom prilikom smo dale projektu radni naziv „Devojčice rokaju”. Ta ideja je ostala prisutna do kraja, ali pošto sam u međuvremenu odlučila da ipak snimimo portret o Viktoriji, promenio se i naslov filma.
Viktorijina priča je u središtu pažnje. Koje elemente njene priče smatrate naročito inspirativnim i posebnim, te su se baš oni našli na filmu?
Viktorija mi se posebno izdvojila kao interesantna za filmskog protagonistu iz više razloga. Najočiglednija stvar koja me je zaintrigirala jeste sviranje bubnjeva, instrumenta koji se nekako najmanje vezuje za ženski pol, ali sam nakon toga otkrila i mnogo toga vezanog za njenu ličnost što mi se učinilo zahvalnim za snimanje portreta o njoj. Ona je pre svega vrlo ekstravertna i socijalna, otvorena za saradnju i druženje, osim sviranja je zanimaju i druge grane umetnosti kao što su slikanje i fotografija. Takođe, znala sam da će za kratko vreme uspeti da postigne neke od svojih zacrtanih ciljeva, što se ispostavilo kao tačno, jer je izabrana da učestvuje na Međunarodnom rok kampu na Islandu.
Koju poruku želite da pošaljete ovim filmom?
Poruka je više, ali uopšteno gledano sam želela da pošaljem poruku i podršku gledaocima da ne odustaju od svojih snova. Takođe, u filmu možemo videti koliko je podrška roditelja i porodice i okoline krucijalna za nečiji procvat, naročito ako je mlada osoba u pitanju. Viktorija nije našla podršku u školi, ali jeste u Rok kampu za devojčice i zato mislim da je jako bitna promocija ovakvih inicijativa.
Kakvi su utisci nakon prikazivanja filma na BELDOCS-u?
Utisci nakon projekcije su vrlo pozitivni. Projekcija je bila na otvorenom, u amfiteatru Muzeja Jugoslavije i moram priznati da je to doprinelo dobrom utisku, po mom mišljenju. Publika je bila lepo raspoložena, a i aplauz koji je usledio je to potvrdio. Postavljeno mi je i par interesantnih pitanja iz publike i moram priznati da je celokupno iskustvo bilo jako pozitivno za mene i smatram ga vrhuncem svoje dosadašnje karijere u svetu filma.
„Pripadnost” i „Blizanci satkani od sna” takođe su filmovi koje povezujemo sa Vašim imenom, recite nam nešto o njima. Kako je publika reagovala na prikazivanje ova dva filma?
Mislim da su oba filma prošla odlično kod publike. „Pripadnost” je lirski dokumentarac o sudbini Podunavskih Švaba na teritoriji Vojvodine, ispričan svedočanstvima njihovih potomaka. Radi se o tabu temi i zbog toga sam se pitala kako će ljudi reagovati, ali mislim da je publika celu priču usvojila i procesuirala na pravi način. Smatram da je rediteljka Tea Lukač tačno „dozirala” potrebne informacije tako da saznamo njihovu stranu priče, a da se ne pređe granica patetike i upadne u neku vrstu sažaljenja. Direktorka fotografije Staša Bukumirović je dobila zasluženu nagradu za najbolju kameru za ovaj film. Što se tiče filma „Blizanci satkani od sna”, on prati svakodnevni život zatvorenika Centralnog zatvora na bloku 5-1. Projekciji filma je prisustvovao moj profesor montaže na master studijama i rekao da nije pogledao humaniji film u poslednjih 20 godina. Publici se jako svideo film, verovatno jer se nije fokusirao na kriminal, već na humanost i patnju tih ljudi koji su na neki način uništili odnos sa svojim ženama i porodicama. Obrađena je i tema straha od slobode, što se ispostavilo kao interesantna stvar, jer su sva tri glavna lika u međuvremenu puštena iz zatvora i prisustvovala su premijeri, te su mogli i da razgovaraju sa publikom. Smatram da je film poprimio svoj pravi oblik u montaži, jer je postojala velika količina raznorodnog materijala. Tako sam sa ko-rediteljem Seadom Šabotićem došla do prave strukture posle mnogo verzija u kojima smo istraživali kako da iskrojimo ovu dirljivu priču. Osvojila sam nagradu za najbolju montažu za taj film.
Vi se bavite i režijom i montažom, kako ste se odlučili da to bude Vaš životni poziv? Šta Vam je napornije? U čemu više uživate?
Definitivno mi je napornija režija, što nekako ide uz moj tip ličnosti koji je pretežno introvertan. Najprirodnije se osećam u montaži, gledanju i biranju materijala i slaganju kadrova kao puzli. To ne znači da neću ponovo hteti da režiram u budućnosti, ali to će morati da bude neka bliska tema koja će me povući da se upustim u tu novu avanturu.
Na koji svoj projekat ste naročito ponosni?
Najponosnija sam na svoj prvi film podržan od strane Filmskog centra Srbije, a to je „Viktorija, 15”. Proces rada na njemu me je mnogo čemu naučio i u radu sa ljudima i u procesu stvaranja filma generalno. Ali moram priznati da sam ponosna i na „Blizance” za koje sam dobila priznanje.
Postoje li neki problemi sa kojima se žene u Vašem poslu susreću više nego muškarci?
Filmska industrija je na našim prostorima i dalje pretežno smatrana muškom, ali to se polako kroz godine menja. Jedan od dokaza je da su od četiri moguće nagrade na BELDOCS-u, tri osvojile žene i da imamo više filmskih umetnica nego što je to bio slučaj ranije. Što se mene tiče, mislim da film ima najviše šanse da uspe u „mešanoj” ekipi, jer svako doprinosi na svoj način. Mislim da ne treba nikoga isključivati na osnovu pola, već prigrliti ono što ima da pruži projektu.
Zašto smatrate da je bilo važno podržati jednu ovakvu akciju, kao što je Rok kamp za devojčice?
Ova inicijativa je jako bitna u borbi protiv stereotipnih utemeljenja u našem društvu i u ohrabrivanju devojčica da se upuste u nešto što nije baš najtipičnija aktivnost za devojčice u uzrastu od 11 do 14 godina. Muzičarke sa domaće alternativne scene prenose svoja znanja i iskustva na novu generaciju mladih muzičarki i to smatram vrlo dragocenim.
Kakvi su Vaši planovi za naredni period?
Trenutno razvijam sledeći projekat, ali sam, kao i svi, ograničena situacijom sa pandemijom virusa korona, jer moram u inostranstvo da obavim istraživanje, a ta država u koju idem ne pušta turiste iz naše zemlje ni sa negativnim PCR testom. Nadam se da ću sledeće godine uspeti da obavim to istraživanje, a do tada se posvećujem drugim poslovima u struci.
