Marija Mitrović: Dobro činiti i dobru se nadati

Marija Mitrović

Marija Mitrović: DOBRO ČINITI I DOBRU SE NADATI

Ove godine Trag fondacija 14. put zaredom dodeljuje VIRTUS nagradu za filantropiju, a tim povodom Marija Mitrović, direktorka za filantropiju i partnerstva ove fondacije, govori upravo o filantropiji kod nas, njenim dosadašnjim dometima i budućim izazovima

Uprkos tome što često čujemo da je došlo vreme kad „svako gleda samo sebe”, primere ljudi koji su spremni da pomognu drugima ili se bore za dobrobit zajednice možemo videti svuda oko nas. Ovi primeri nisu urbana legenda, već stvarni ljudi sa imenom, prezimenom i velikim delima iza sebe. Tamara Klarić i Bogdan Stevanović iz Beograda pešačili su od Niša do Beograda prikupljajući sredstva za izgradnju nove NURDOR-ove Roditeljske kuće u Beogradu. Putem aplikacije „Pruži korak” koju su osmislili, oni su u ovu inicijativu uključili i druge građane koji su zajedno prepešačili obim planete Zemlje i tako prikupili više od pola miliona evra od preko 60 donatorskih kompanija koje su otkupljivale pređene kilometre. Marko Čikarić, mladi učitelj iz Prokuplja, obezbedio je redovno odvijanje nastave u osnovnoj školi u Tovrljanu, od koje je napravio i svojevrsni centar okupljanja i društvenog života ovog zaboravljenog kraja. Uz redovnu nastavu za svoje učenike, obezbeđivanje prevoza od kuće do škole i nabavku savremenih učila, Marko i danas u slobodno vreme pomaže meštanima i sprovodi inicijative za renoviranje seoskih puteva. Devetogodišnja devojčica Matea Balani proslavu svog rođendana pretvorila je u humanitarnu akciju, tako što je sve poklone koje su joj drugari doneli, prosledila mališanima iz Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici. 

Ovi, ali i mnogi drugi primeri dobročinstva o kojima saznajemo kroz nominacije za VIRTUS nagradu, govore nam mnogo toga o filantropiji u Srbiji. Oni dokazuju da pojedinac može da učini mnogo više nego što bismo pretpostavili, da je ponekad dovoljna jedna jedina osoba da pokrene celu zajednicu i konačno, da filantropija ne pita za godine i mogućnosti, već samo za dobru volju.

Davanje – zašto i za šta?

U vremenu koje je individualistički i tržišno nastrojeno, nije čudno pitati – zašto uopšte činiti dobro za nekog osim nas samih, ne očekujući pritom ništa zauzvrat? Motivi su naizgled brojni – poput želje da se pomogne, solidarnosti, odgovornosti prema društvu i osećaja ispunjenosti zbog dobrog dela. Ipak, koren je uvek isti – duboko ljudska potreba da se smisao nađe u doprinosu nečemu većem od sebe.

Dobročinstvo u Srbiji ima zaista dugu tradiciju i njegovu istoriju ispunjavaju imena velikih zadužbinara poput Nikole Spasića, Ilije Kolarca, Miše Anastasijevića ili Đorđa Vajferta. Danas su najveći darodavci građani, kroz masovna davanja (51%), zatim slede kompanije (23%), dok su ostali znatno manje zastupljeni. Kada bliže pogledamo davanja, vidimo da su dominantne donacije u novcu (92,4%), a sredstva mahom namenjena za zdravstvo (33,4%), marginalizovane grupe (22,9%), smanjenje siromaštva (14,4%) i obrazovanje (12,9%). Građani se najčešće odlučuju na doniranje novca putem SMS poruka za pomoć ugroženim pojedincima (naročito deci), a njihova davanja motivisana su emocijama i željom da nekome brzo priskoče u pomoć.

Dometi filantropije – šta možemo?

Filantropija jeste ključna za pomoć na individualnom nivou, podrška čoveka drugom čoveku, i kao takva ima moć da potpuno preokrene nečiji život. No, važno je zapamtiti da je snaga filantropije veća od toga. Ona leži u njenom pokretačkom potencijalu, u ukazivanju na probleme zajednice i podizanju njihove vidljivosti. Dobročinstvo je mnogo više od akta individualne solidarnosti i može da preraste u korektiv sistemskim praksama, prvu pomoć u velikim krizama i sponu koja ujedinjuje celu zajednicu.

Iako dobročinstvo ne može doneti rešenja većih, društvenih, sistemskih problema, jer je to, na kraju, uloga države, njeni trenutni dometi ipak se mogu proširiti. 

Pogled iza ramena i pogled u budućnost

Predstava o dometima dobročinstva nije uvek bila ista. Tokom prethodne dve decenije filantropija se u Srbiji umnogome razvila i to pod uticajem više različitih faktora. Dolazak velikog broja stranih kompanija koje su donele primere društveno odgovornog poslovanja iz svojih matičnih zemalja, motivisale su domaće kompanije da usvoje korporativnu filantropiju kao sastavni deo svoje poslovne strategije. Sa druge strane, rastom broja fondacija, povećao se i broj filantropskih inicijativa, naročito na lokalu i u manjim zajednicama. Tokom vremena, češćim izveštavanjem o dobrim akcijama i mediji su nesumnjivo inspirisali neke nove inicijative. Filantropija jeste prešla dug put, ali je isto tako dug put i pred njom. Šta nas na njemu čeka?

Za početak, nekoliko važnih koraka. Bolje povezivanje različitih aktera i saradnja između građana i neprofitnog sektora, kao i zakonodavnog i poslovnog sektora. Bolja regulativa i primena zakona u oblasti poreskih olakšica na donacije, kao i druge stimulativne mere. Konačno, sistematski pristup razvoju filantropije u Srbiji bi podrazumevao i uključivanje teme filantropije u formalno obrazovanje u Srbiji. To su ključni koraci pred nama. Ipak, iako ovi zalogaji mogu da deluju preveliko, a put pred nama predug, to ne treba da nas obeshrabri. Naprotiv, da bi filantropija bila živa, dovoljno je za početak da se svako od nas osvrne oko sebe, primeti već postojeća dobra dela i ljude koji se bore za promene na bolje. Rečima VIRTUS nagrade, da bi dobročinstvo živelo potrebno je za početak – da dobro ne ostane skriveno.

Foto: Aleksandar Crnogorac/Trag fondacija



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *