Kako se kalilo zlato

Košarka Reprezentacija JugoslavijeKošarkaška reprezentacija Jugoslavije – od Buenos Ajresa do Ljubljane

Leto 2013. godine. Igor Rakočević iznenada završava veoma uspešnu karijeru povlačeći se iz dresa Crvene zvezde, a isto čini i Vladimir Radmanović, odigravši poslednje minute na parketu u američkim Čikago Bulsima. Osim istovremenog završetka veoma uspešnih karijera koje su oba momka započela na Malom Kalemegdanu, vezuje ih i još jedna stvar – oni su bili poslednji aktivni učesnici Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine, na kome se naša reprezentacija okitila zlatnom medaljom, poslednjom na SP za košarkaške selekcije sa ovih prostora.

Početak učešća na svetskim prvenstvima nije slutio na dobro. Davne 1950. godine Italija je otkazala učešće, pa se ekspedicija iz Jugoslavije uputila ka dalekoj Argentini i bez priprema osvojila poslednje, deseto mesto. Ekipa je iz Rima avionom otputovala u Montevideo, pa odatle u Buenos Ajres. Glavni grad Urugvaja košarkašima nije doneo sreću kao sunarodnicima fudbalerima 20 godina ranije, pa su ispred Jugoslavije, koja je bila jedina ekipa bez pobede na turniru, završile reprezentacije Egipta, Perua i Ekvadora. Selekcija je bila predvođena slavnim Nebojšom Popovićem, koji je kao trener-igrač ove selekcije ušao u istoriju postigavši prvi koš u istoriji svetskih prvenstava.

Naredno prvenstvo, igrano 1954. u Brazilu, bilo je uspešnije samo po tome što je reprezentacija ostvarila prvu pobedu, ponovo završivši prvenstvo sa fenjerom u rukama. Na sledećem, 1959. u Čileu, reprezentacija nije učestvovala, da bi 1963. godine, ponovo u Brazilu, nacionalni tim osvojio svoju prvu medalju u istoriji. Tada je u finalu poražen od domaćina, rezultatom 90-71, što je bio i jedini poraz ekipe na celom prvenstvu. Tim predvođen Radivojem Koraćem i Nemanjom Đurićem je na ovom šampionatu postavio osnove tradicije koja će trajati naredne 43 godine – za našu reprezentaciju mesto na pobedničkom postolju bilo je rezervisano, dok su ostale ekipe morale da se između sebe bore za ostala dva. Odnosno, sve do 2006. godine, jedna od medalja je nakon svetskih prvenstava po pravilu išla u Beograd.

U već spominjani Montevideo otputovala je sjajna selekcija. Ranko Žeravica na klupi, a maestralni Radivoj Korać i Ivo Daneu (kasnije MVP turnira) na parketu, predvodili su Jugoslaviju do drugog uzastopnog srebra. U finalu su poraženi od tvrde reprezentacije SSSR-a, a ostaće upamćena utakmica protiv selekcije Brazila, koju je nakon minusa od 17 poena na poluvremenu selekcija Jugoslavije pobedila rezultatom 87-84. Korać je kasnije pričao da mu je Trajko Rajković, inače njegov dobar drug, u pauzi utakmice udario šamar, koji se ispostavio kao potrebno otrežnjenje.

Sledeći turnir konačno je izmešten iz Južne Amerike, i to baš u Jugoslaviju. Dva vezana srebra na SP, srebro na Olimpijadi u Meksiko Sitiju 1968. i srebro na EP 1969. u Italiji, davali su razloga za optimizam da će se zlato konačno naći u rukama košarkaša Jugoslavije. A onda se desio jedan od najtužnijih dana u istoriji ovog sporta – u teškoj saobraćajnoj nesreći, kod Sarajeva, poginuo je Radivoj Korać. Šampionat je dočekan u veoma tužnoj atmosferi, ali je ekipa ostvarila dugo sanjani san i trijumfovala. Sistem takmičenja bio je takav da je zlato osvojeno pobedom nad Amerikom pred 10.000 gledalaca u Ljubljani, pa se porazu od starog rivala SSSR-a u poslednjem kolu nije pridao veliki značaj. Samo tri dana nakon prvenstva iznenada je preminuo Trajko Rajković, pridruživši se na nebu svom drugaru Žućku, odnevši mu dugo čekano zlato.

Euforija povodom osvajanja prvog zlata bila je izvor velikog optimizma. A taj optimizam imao je osnova – na terenima širom zemlje odrastali su momci simpatičnih nadimaka – Kića, Moka, Praja… Momci koji će u narednom periodu kroz igru „organizovane improvizacije“ predstavljati kaznenu ekspediciju za ceo svet.

Tekst: Zoran Miodrag

Foto: yugopapir.blogspot.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *