IZGUBLJENI PEJZAŽI / LOST LANDSCAPES U BITEF TEATRU
Plesni komad za sedam igrača i jednog glumca
U Bitef teatru su u toku probe za plesnu predstavu koreografkinje Dunje Jocić pod nazivom IZGUBLJENI PEJZAŽI. Premijera predstave planirana je za 16. oktobar ove godine.
Uoči revolucije veštačke inteligencije ovaj plesni komad ispituje ideju – šta znači biti čovek, a šta bi moglo značiti biti mašina. Hoće li veštačka inteligencija biti pretnja za ljudsku vrstu? U ovoj plesnoj predstavi sa zanimljivim vizualnim efektima, mnogobrojne misli na ovu temu će se okretati jedna protiv druge, aktivirajući publiku i provocirajući njihove misli o posthumanizmu.
U predstavi igraju glumica Marija Bergam i igrači Bitef dens kompanije: Ana Ignjatović-Zagorac, Miloš Isailović, Tamara Pjević, Jaksa Filipovac, Branko Mitrović, Milica Bajčetić, Nikola Živković i Dušan Bajčetić. Kostimografkinja je Slavna Martinović, kompozitorka Aleksandra Đokić, dramaturg Nikola Zavišić, a video projekcije radi Filip Mikić.
Dunja Jocić je diplomirala na baletskoj akademiji u Roterdamu, a igrala je u prestižnim plesnim kompanijama poput trupe „Club Guy and Roni”, plesne kompanije „Emio Greco” (Holandija) i trupe „Ballet du Nord” (Francuska). Za svoja koreografska ostvarenja dobila je brojne
nagrade. Živi i radi u Amsterdamu.
Dramaturški koncept:
Uoči revolucije veštačke inteligencije, plesni komad Izgubljeni pejzaži ispituje ideju – šta znači biti čovek i šta bi moglo značiti biti mašina?
Čovečanstvo je različito od bilo kog drugog životnog oblika na zemlji. U stanju smo da imamo apstraktne misli, možemo da se bavimo tim mislima i svoje misli i osećanja možemo izraziti kroz umetnost. Mi imamo dušu, koja je bestelesna suština ljudskog bića i upravo je duša ta koja nas razlikuje od drugih vrsta, bilo da su životinjske, sintetičke ili robotske.
Ali šta ako je duša samo rezultat apstraktne misli, ništa više od same ideje? Šta ako naše odlučivanje funkcioniše na isti način na koji funkcionišu algoritmi mašina i računara? Šta ako su naša osećanja, iskazana tokom ovog algoritamskog načina donošenja odluka, isključivo tu da posluže ishodu algoritma?
Hoće li veštačka inteligencija biti pretnja za ljudsku vrstu? Mogli bismo tvrditi da veštačka inteligencija nema pravu inteligenciju, motivaciju i autonomiju, kao što je imamo mi ljudi. Dizajnirani su tako da se ponašaju kao da je imaju, ali ne postoji psihološka stvarnost u njihovom ponašanju. Mašina nema uverenje, želju ili motivaciju, ona je dizajnirana da nam služi i radi u okviru koji mi pružamo.
Ali da li bi se to promenilo ako bismo dostigli tačku singularnosti, tačku u kojoj će tehnološka inteligencija ući u lančanu reakciju ciklusa samo-poboljšanja, gde tehnološki rast postaje nekontrolisan i nepovratan? Takva inteligencija mogla bi se razviti izvan naše mašte što bi rezultiralo nezamislivim promenama za ljudsku civilizaciju. U tom bi slučaju ljudi postali nepotrebni. Ako želimo da zaštitimo čovečanstvo od izumiranja, da li moramo odmah zakočiti tehnološki razvoj.
Sa druge strane, čovečanstvo do sada nije bilo baš dobro u upravljanju planetom, bili smo nepravedni i okrutni prema vlastitoj vrsti, prema svim ostalim vrstama oko nas i odbijali smo da živimo u ravnoteži sa planetom u kojoj obitavamo. Algoritmi računara koje koristimo u svakodnevnom životu su se već pokazali kao bolji donosioci odluka od nas. Oni nisu podložni emocijama, zaboravu i ne daju se omesti. Ukoliko bi nas veštačka inteligencija zaista nadživela, da li bi se to moglo pripisati prirodnoj selekciji? Veštačka inteligencija možda je samo sledeći korak u evoluciji. Možda moramo prihvatiti da mi ljudi nismo konačni životni oblik na zemlji.
