„Hasanaginica” – 20 godina od premijere

Hasanaginica

„Hasanaginica” – 20 godina od premijere

Kultna dramska predstava „Hasanaginica”, po tekstu akademika Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, biće izvedena 30. decembra (20.00), na Sceni „Raša Plaović”, tačno na dvadesetogodišnjicu premijere, održane 2001. godine na Sceni „Peti sprat”.

U četvrtak, 30. decembra, u podeli će biti: Nenad Stojmenović (Hasanaga), Vanja Ejdus (Hasanaginica), Radmila Živković (Majka Hasanagina), Aleksandar Srećković (Beg Pintorović), Aleksandra Nikolić (Majka Pintorovića), Darko Tomović (Efendija Jusuf), Petar Božović (Ahmed), Ivan Ivanov (Asker Suljo), Bojan Krivokapić (Asker Huso) i Stefan Buzurović (Musa).

Reditelj Marković, uoči tog premijernog izvođenja, rekao da je predstava „posvećena svima koji su voleli, a to nisu umeli da pokažu, kao Hasanaga”.

„Onima koji su voleli, a bili povređeni, pa zbog toga postali grubi, žestoki, surovi i svirepi. Svima čija deca rastu bez njih, deci koja odrastaju bez roditelja, majkama koje podižu decu svoje dece, ljudima koji su voleli i bili žrtve sopstvene ljubavi i sopstvenih nesporazuma. Visoka čela kažem da nije reč o političkoj predstavi, novcu, moći, seksu, međunarodnom monetarnom fondu, džihadu, Crnoj Gori i Srbiji, Hagu, ni onoj Del Ponte, ni onoj fon ponte, ni onom pur ponte… Nego, da je reč o jednoj, na primer, Šemsi Pintorović iz Gackog Polja, okolina Trebinja, koja se udala za Hasana koji je postao aga, a ona zbog toga izgubila svoje ime i postala Hasanaginica. Ako posle ove predstave i mi sa scene i ljudi iz gledališta, stanemo bar jedan milimetar, bar jedan korak bliže ljubavi, onda ona ima smisla. Meni se čini da sam već postao bolji. Ili, ako nisam bolji i razumniji, bar sam manje loš, manje zao”, rekao je tada Marković, koji je uloge poverio: Marinku Madžgalju (Hasanaga), Vanji Ejdus (Hasanaginica), Radmili Živković (Majka Hasanagina), Aleksandru Srećkoviću (Beg Pintorović), Kseniji Jovanović (Majka Pintorovića), Darku Tomoviću (Efendija Jusuf), Branislavu Cigi Jeriniću (Ahmed), Nenadu Stojmenoviću (Asker Suljo), Igoru Đorđeviću (Asker Huso) i Stefanu Kapičiću (Musa).

Autorski tim ove predstave, pored Jagoša Markovića, koji je uradio i izbor muzike, čine i Boris Maksimović, scenograf, Bojana Nikitović, kostimografkinja, Ivana Dimić, dramaturškinja, dok je za scenski govor bila zadužena dr Ljiljana Mrkić Popović.

Marinko Madžgalj tumačio je u kontinuitetu lik Hasanage do početka sezone 2007/2008, a nakon toga ulogu je preuzeo Nenad Stojmenović.

Tokom svih ovih godina, bilo je i drugih „uskakanja” i trajnih zamena usled raznih okolnosti, tako da su u podelama bili i Mihailo Lađevac (Beg Pintorović), Nenad Radović/Ivan Ivanov/Bojan Krivokapić (Asker Suljo), Igor Damnjanović/Stefan Buzurović (Musa)…

Umesto Ksenije Jovanović, koja je preminula 2012. godine, ulogu Majke Pintorovića igra prvakinja Drame Aleksandra Nikolić.

Nakon smrti Branislava Jerinića, ulogu Ahmeda preuzeo je Srboljub Milin (koji je, takođe, u međuvremenu preminuo), potom Predrag Ejdus, da bi, posle njegove smrti, ulogu nasledio Petar Božović koji se prvi put u njoj ostvario 2. februara 2019. godine.

Predstava je do sada izvedena 143 puta, a poslednji put je bila na repertoaru 11. februara 2020. godine.

Podsećanja radi, Simovićeva verzija „Hasanaginice”, slavne balade zapisane 1774. godine, o tužnoj sudbini žene turskog age, praizvedena je baš u Narodnom pozorištu u Beogradu, 27. maja 1974. godine, u režiji Želimira Oreškovića, koji je glavne uloge dodelio Nedi Spasojević i Milošu Žutiću.

Tom prilikom, Simović je u katalogu predstave napisao da će gledaoci koji poštuju narodnu baladu čijim se motivom koristi ova drama, verovatno biti iznenađeni kad vide šta se u toj drami događa i kad čuju kako se u njoj govori.

„Moguće je da oni u Hasanaginici ne očekuju toliko humora, takve sadržaje, motivacije i obrte, pa ni takve ličnosti. Međutim, istorija Hasanaginice, koja je nesumnjivo opštepoznata, morala je – na ovaj ili na neki drugi način – da bude pretvorena u potpunu nepoznatu. Morali su se potražiti moderniji sadržaji, novi likovi, aktuelnije motivacije, pa se, prema tome, moralo progovoriti i novim jezikom. Gledalac ne može da zahteva od pisca da piše ono što je već ranije napisano, niti da mu pisac govori ono što on, gledalac, već do tančina zna. Korišćenje nekog starog književnog motiva ima opravdanja jedino ako se tom motivu priđe s novim idejama i razlozima; stari motiv živi samo ako je moguće da se kroz njega iskazuju nova značenja i savremeni odnosi i sudbine. Jedno delo može da počne, ali ne sme da se završi u svom prauzoru. To je nužnost koja se podrazumeva. Jednom rečju, Hasanaginicu nije bilo moguće pisati drugačije nego kao modernu dramu; na koji način modernu, to je već drugo pitanje”, kazao je gospodin Simović.

Foto Narodno pozoriste u Beogradu



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.