Gorska služba kao druga porodica

Gosrka služba spasavanjaKada jednom postanete član, zauvek ste tu. To postaje deo ličnosti. Ja ću uvek biti deo Gorske službe, za sve drugo ne znam, kaže naš sagovornik, dr Marko Majstorović, spasilac GSS Srbije.

Organizacija Gorska služba spasavanja Srbije postoji već 62 godine i za to vreme njeni spasioci su pomogli hiljadama ljudi u nevolji. Njihove ekipe danonoćno dežuraju u najvećim skijaškim centrima – Kopanoniku, Staroj Planini i Zlatiboru, ali su tu i da pomognu kada god se u zemlji desi neka prirodna katastrofa, poput majskih poplava, kada su evakuisali 1.200 građana Srbije.

Gorsku službu čine entuzijasti i zaljubljenici u prirodu koji dobrovoljno pomažu ljudima. Mnogi od njih su vrlo uspešni u svojim profesijama, ali ne zaboravljaju spasilačke dužnosti. Među njima je i sagovornik „Moje Srbije“, Marko Majstorović. On je po zanimanju dečiji hirurg, ali i posvećeni spasilac. Marko je na intervju došao motorom pravo iz operacione sale, a kada smo mu se zahvalili što je, pored gustog rasporeda, našao vremena za razgovor o Gorskoj službi, u cugu je odgovorio: „Za GSS bih sve uradio. To mi je druga porodica“.

Na samom početku razgovora, Marko nam je otkrio šta ga je navelo da postane spasilac:

U Gorskoj službi sam punih devetnaest godina. Učlanio sam se 1995. Bio sam još srednjoškolac, imao sam samo 17 godina. Na to sam se prvenstveno odlučio zbog ljubavi prema planini, posebno skijanju. S druge strane, privuklo me je i društvo. Uvek su izgledali kao da se dobro provode. Uložio sam jako puno vremena u sve i baš sam uživao. Za sve ove godine oprobao sam se u alpinizmu, speleologiji, mauntin bajkingu, padobranstvu, ronjenju itd.

Po profesiji si lekar i radiš kao dečiji hirurg, što je odgovoran posao koji oduzima puno vremena i energije. Kako uspevaš da stigneš da uporedo radiš i kao spasilac?

Najveći deo posla u Gorskoj službi snose mlađi članovi, uglavnom studenti, jer oni imaju najviše slobodnog vremena. Sa druge strane, među članovima ima i nas koji smo zaposleni. Pošto sam već dugo u organizaciji i imam dosta iskustva, moj posao se u poslednje vreme svodi na edukaciju mlađih članova i poneki teren. Takođe, redovno imamo sastanke sredom uveče i pomoću njih održavamo kontakt.

Da li se sećaš svoje prve akcije spasavanja? Kako je to izgledalo, u kom si timu bio i kako si se tada osećao?

Da, sećam se. Poput skoro svih novopridošlih članova Gorske službe, i ja sam bio deo ski patrole što podrazumeva spasavanje povređenih na skijalištima. Svi smo umreženi i imamo svoje ekipe koje danonoćno dežuraju. Nakon što dobijemo poziv, dežurna ekipa kreće na teren. U mom konkretnom slučaju, pomagali smo detetu koje je prilikom skijanja skrenulo sa staze i udarilo nogom u drvo.

Ti i ostali spasioci radite na opasnim i nepristupačnim terenima. Da li ti se nekad desilo da se i sam nađeš u opasnosti dok nekom pokušavaš da pomogneš?

Nepisano pravilo GSS-a jeste da mi radimo tamo gde hitna pomoć ne može da priđe. Uglavnom spasavamo i izvlačimo ljude sa litica, iz pećina, skijaških terena ili nekog alpinističkog uspona i za to smo obučeni. Naš zadatak je da priđemo povređenom i ukažemo mu prvu pomoć, a zatim ga prevozimo do najbližeg mesta gde hitna pomoć može da ga preuzme. Ja, srećom, nisam nikad doživeo neku ozbiljniju povredu, ali nalazili smo se u opasnim situacijama. Jednom smo pronašli povređenog čoveka u planini, ali nismo mogli brzo da ga izvučemo, a padao je mrak. Vremenski uslovi su se toliko pogoršali za kratko vreme da je povratak bio skoro nemoguć. Postojala je opcija da provedemo ostatak noći u šumi i sačekamo da se vreme malo popravi, a neizvesno je bilo i koliko će nevreme da traje. Zbog hladnoće sve radio stanice i telefoni su prestali da rade. Srećom, sve se dobro završilo.

Šta je najbitnije kada se izvodi akcija spasavanja?

Jedno od osnovnih pravila spasavanja je da nikad ne sme da se desi da se od jednog povređenog naprave dva. Najveća greška je da pored povređenog legne i spasilac, pa umesto da izvlačimo jednog, spasavamo dvojicu.

Spasioci Gorske službe evakisali su više od 1.200 najugroženijih ljudi tokom majskih poplava u Srbiji. I ti si bio jedan od ljudi na terenu. Sa ove vremenske distance, kako gledaš na to iskustvo?

Da, bio sam u Obrenovcu. Evakuisao sam ljude u noći između petka i subote 17. maja, a zatim i tokom dana. Osetili smo da postoji potreba da pomognemo i organizovali smo se. Oko 140 naših pripadnika bilo je na terenu tokom poplava. Naravno, sarađivali smo i sa drugim službama. Dosta su nam pomogli radio-amateri koji su nam davali važne informacije. Sarađivali smo i sa vojskom i policijom.

Kako je to sve izgledalo uživo i kako si se ti osećao u tim trenutcima?

To je prirodna katastrofa koja na televiziji ne izgleda toliko strašno. Mislim, Bože moj, ušla voda u kuću! Međutim, uživo je zastrašujuće. Zamisli ulicu u kojoj živiš koja je pokrivena vodom. Više od 30.000 ljudi želi da se evakuiše. Materijalna šteta je ogromna, ti ljudi su očajni, napuštaju svoje domove, a nisu sto posto sigurni da treba da ih napuste, jer nije ništa srušeno pa im život nije direktno ugrožen. Vidiš ispred sebe sablasne, prazne ulice poplavljene vodom, a ispod vode su automobili kojima su upaljena svetla. Tek kada vidiš sve to shvatiš šta ti ljudi preživljavaju.

A opet, u tim situacijama kada radite nešto smisleno, proradi vam adrenalin. Vaša ekipa je tu pored vas i svi gurate zajedno. Ta energija vas nosi kao talas. Samo razmišljate o tome da što više pomognete dokle god to ima smisla. Nije bilo lako, bili smo u privatnoj opremi, mokri i na hladnoći. Ali, imali smo veliku volju, zbog svih tih ljudi oko nas kojima je pomoć bila potrebna.

GSS svake jeseni regrutuje nove članove. Kako se postaje spasilac? Koliko je naporna obuka?

Svi koji žele da budu naši članovi moraju da prođu uvodno testiranje na osnovu kog primamo najspremnije. To je uglavnom 40 ljudi koji zatim pohađaju tromesečni kurs. Uvodni test se sastoji od provere fizičke pripremljenosti. Potrebno je da se uradi određeni broj vežbi, a sve što neko uradi preko minimuma, dodatno se boduje. Ako želite da budete spasilac, trebalo bi da imate najmanje 18 godina, a najviše 35. Naravno, postoje izuzeci. Među nama i dalje ima članova koji imaju 50 godina. Kad jednom uđete u GSS, više se ne izlazi. Zauvek ste tu. To postaje deo ličnosti. Ja ću uvek biti član Gorske službe, za sve drugo ne znam.

Katarina Marković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *