„Ovo je prva zlatna medalja u našoj porodici koju sam ja dobila“, našalila se Snežana Divac primajući zlatnu medalju za najbolju društveno odgovornu akciju 2012. godine, na dodeli priznanja Moj izbor za društvenu odgovornost, koju organizuje udruženje Moja Srbija. Dve godine kasnije ponovo smo se susreli sa Snežanom i porazgovarali o aktuelnim projektima Fondacije, ali i o tome da nije bitno ko osvaja medalje, sve dok delujemo kao tim.
Fondacija Ana i Vlade Divac osnovana je 2007. godine. Ipak, porodica Divac se humanitarnim radom bavila i pre osnivanja fondacije. Šta vas je navelo da osnujete takav fond, koji je to bio prelomni trenutak?
Mi smo imali fondaciju u Americi, tokom ratnih devedesetih, trudili smo se da pomognemo ljudima ovde. Kada smo osnovali fondaciju u Srbiji želeli smo da inspirišemo ljude, pošto je nekako zamro taj humanitarni rad u Srbiji, izgubilo se poverenje i u sebe i u druge ljude. Želeli smo da svojim primerom motivišemo ljude da se što više uključe u humanitarni rad, da pošaljemo poruku da sve zavisi od nas, ali kad se udružimo. Nismo ni znali, kada smo osnovali Fondaciju, da je to bila prva privatna fondacija na teritoriji Srbije.
Do sada ste pokrenuli veliki broj projekata, koji su to projekti na koje ste najviše ponosni?
Nekako mi je najčudesnije da smo tokom ovih godina preko Fondacije zaposlili preko 380 ljudi, to mi je baš izuzetna, velika cifra. Na drugom mestu mi je to što smo uspeli da promenimo zakon u Beogradu, da bi mogle da se grade zgrade za socijalno stanovanje. Važna mi je i izgradnja zgrada za izbeglice i zatvaranje kolektivnih centara, sa čime smo i počeli rad Fondacije. Takođe, projekat Milion Srba mi je jako drag, jer je ideja da se milion nas ujedini oko jedne zajedničke ideje, od koje ćemo svi imati koristi. Taj san je zaista veliki, naći milion ljudi koji će biti spremni da doniraju 12 evra godišnje. Suština te ideje je da se svi ujedinimo i da ti ljudi koji doniraju novac budu oni koji će reći gde bi želeli da taj novac ide. Nadam se da ćemo tokom narednih godina uspeti da ostvarimo taj san.
Kada ste započeli sa Fondacijom rekli ste da vam je cilj konačno zatvaranje izbegličkih centara, da li se taj cilj bliži ostvarenju?
Neka naša procena je bila da će se u naredne dve godine doći do zatvranja kolektivnih centara. Međutim, zbog ovih situacija sa poplavama ti centri su opet puni, što je i logično, negde su morali da budu smešteni svi ti ljudi. Ipak, ja se nadam da će u sledeće dve godine ipak doći do zatvaranja izbegličkih centara.
Upravo je ovo situacija sa poplavama potvrda nečega što ja pričam već niz godina – ne mora da se desi rat da bismo bili izbeglice. Evo desila se nesrećna situacija sa poplavama, ljudi su se našli u situaciji u kojoj su izbeglice već dvadeset i nešto godina. Najveći broj ljudi i dalje nema svest da je to i njima moglo da se desi, nema još razvijenu tu vrstu empatije i osećaj da kada pomažu drugima, u stvari pomažu i sebi. Samo iz te pozicije mogu da se nadaju da će sutra, ako njima zatreba, i njima neko pomoći.
Mnogim ljudima ste pomogli. Kako reaguju ljudi kada im pomognete?
Reakcije su različite. Kada kažete nekome ko je preko 20 godina bez svog doma, da treba da pređe u novu kuću, dešava se da taj neko i nema reakciju. Neki čak imaju i otpor, jer opet moraju da idu u nešto novo, neizvesno, a preko 20 godina su na jednom mestu, toliko dugo su bez svog doma, jako puno puta su se susretali i sa lažnim nadama, tako da ne mogu da veruju da će tako nešto da se desi. To je za mene bilo potpuno novo iskustvo, obično očekujete drugačiju reakciju kada nekome kažete da će dobiti novu kuću. Međutim, prava promena se desi tek kada ljudi počnu da žive u toj kući. Posle godinu dana, kad ih obiđemo ne možemo da ih prepoznamo, toliko je velika promena. Vrati im se dostojanstvo, njihov život opet počinje da zavisi od njihovog rada, imaju šansu da žive normalno.
Šta vi osetite kada shvatite da ste nekome rešili veliki životni problem?
Ja se uglavnom trudim da se se fokusiram na rezultat, na praktične stvari kako da se tim ljudima pomogne, to mi je valjda odbrambeni mehanizam. Obično kada se sve završi mene tad stignu emocije.Uvek pomislim kako je, da bi se nekome obezbedila kuća ili posao, bilo potrebno da se udruži jako puno ljudi iz celog sveta, koji te ljude kojima su pomogli nikada neće ni upoznati. To mi je čudesno, vidim to kao božje delo.
Vaša fondacija aktivno se uključila u sanaciju poplavljenih područja, a između ostalog, obnavljaćete uništene škole i vrtiće. Kako napreduje taj projekat?
Za poslednja dva meseca smo uspeli da sakupimo oko milion dolara, kroz razne vrste donacija i akcija. Vlade je pozajmio svoj lik za karticu Eurobanke, preko te kartice radimo prvo obdanište, a ranije, takođe u saradnji sa njima, na drugim projektima smo obnovili oko 20 obdaništa. Fokusirali smo se na škole i vrtiće, u ovoj prvoj fazi obnovićemo tri vrtića, četiri škole, ali i na individualnu pomoć za 48 porodica, za obnavljanje kuća, i oko 100 ekonomskih paketa, jer i kada ljudi dobiju kuću moraju od nečega da žive i da se prehrane. U drugoj fazi ćemo se najverovatnije odlučiti za obnovu i drugih kuća oštećenih u poplavama.
U tragičnoj situaciji sa poplavama, ljudi u Srbiji su pokazali da nisu ravnodušni i da žele da pomognu. Da li mislite da je moguće održati to stanje svesti i ohrabriti ljude da se i dalje uključuju u humanitarne akcije?
Najgore stvarno jeste prošlo, ljudi su spašavali živote, a spašavanje života ne može da se meri ni sa čim. Ja se nisam iznenadila odzivom ljudi, oduvek sam verovala da svi mi ljudi, nevezano za to koliko novca imamo, želimo da svom životu damo neki dublji smisao.
Posebno me je oduševila ova generacija mladih, od dvadeset i nešto godina, toliko su mi bili lepi u svemu tome. Ovo je bila njihova prilika da se na neki način dokažu i pokazali su se doraslim.
Šta mislite da je ključno da bi se povećala svest o društvenoj odgovornosti kod ljudi?
Smatram da je najbitnije vraćanje na neke druge vrednosti. Ne sme jedino merilo da bude ko je koja politička partija i koliko ima novca. Bitno je da se vrate neki drugi uzori. Primera radi, evo sada kada pričamo o poplavama, od svih tih heroja, volontera, predivnih ljudi, ima fantastičnih ljudi koje smo upoznali u našim aktivnostima tokom poplava, najveću pažnju su dobila dva lažna heroja. To govori mnogo o kolektivnoj sveti Srbije. Od hiljada volontera, kao primeri su isplivali oni lažni. To je vrlo jasna slika o tome šta je kod nas na površini. Dok se to ne preokrene, ova vrsta pomoći će ostati pojedinačna, manje ili veće grupe će se uključivati, zavisno od trenutka. Ja sa nadam da će se to promeniti. To prevashodno zavisi od ljudi koji vode državu i ljudi koji vode medije.
Kako podstaći kompanije da se više uključe i pomažu onima kojima je to potrebno? Na koji način je najbolje predočiti važnost društveno odgovornog poslovanja?
Stvar je vrlo jednostavna, stalno se vraćamo na vrh države. Mislim da je potrebno da se napravi zakon o oslobađanju od taksi i poreza za dobrotvorna davanja. Znam da se strahuje od mogućih mahinacija pri ovim davanjima, ali mislim da postoje načini da se to predupredi.
Mislim da mora mnogo više da se radi i razmišlja o tome kako da se nađe model da se te donacije oslobode od poreza, a da se izbegnu moguće mahinacije. Ja sam sigurna da u ovoj zemlji postoje pametni ljudi koji bi mogli da smisle odgovarajući način i tada bi i same firme mnogo više ulagale. Na primer, ako se oslobodi poreza novac koji ide samo za državne institucije, škole, vrtiće, inkubatore, to je već dovoljno da motivišete nekog da donira, bez straha od manipulacija. Tu se jasno vide rezultati, do više ljudi dopre, transparentno je, tu ne može da bude mahinacije. Pa za recimo 10 godina, kad se popravi društvo, taj model može da se unapredi.
Koliko je važna uloga medija u promociji društvene odgovornosti i kakva su vaša dosadašnja iskustva u saradnji sa medijima?
Da bi se podigla svest o društvenoj odgovornosti, mora da se krene od najveće mane, najveće bolesti ovog društva, a to su preokrenute vrednosti. Da bi se to ostvarilo potrebno je da u novinama budu pravi primeri, pravi uzori koji su bitni, jer nas inspirišu u kom pravcu treba da idemo. Što se tiče dosadašnje saradnje medija sa Fondacijom, uglavnom imamo dobra iskustva, zaista su nam izlazili u susret.
Živeli ste dugo u Americi. Koliko se život tamo razlikuje od života u Srbiji i uopšte u Evropi? Gde se osećate „kao kod kuće“?
Ja se osećam kao kod kuće i ovde i u Americi. Tamo su mi deca, tamo sam podigla porodicu, imam jako puno prijatelja koji ti postanu kao porodica. Kada ste tamo, fali vam porodica, to je tako nepromenljiv deo čoveka i to je ono zbog čega se svi mi vraćamo ovde, ta emocija koja ne može da se oseti nigde drugde, samo u zemlji gde smo rođeni. Zato smo se i vratili, da naša deca osete ovu zemlju kao svoju, da imaju osećaj da im je dom i ovde i tamo . Drugačije je kada dođete ovde na letovanje. Opet, veliki broj mojih prijatelja koji su se vratili i pokušali da investiraju, vratili su se u Ameriku, jer je 99% njih imalo negativna iskustva.
Šta vam se najviše dopada u američkom načinu života i šta biste preporučili ljudima u Srbiji da usvoje od tog životnog stila. I obrnuto, šta je ono što bi Amerikanci mogli da nauče od nas?
Svako društvo ima svoje pozitivne i negativne strane. Teško je porediti. Kada već govorimo o humanitarnom radu, u Americi je, na primer, to polje mnogo više razvijeno, kod njih je humanitarni rad oslobođen poreza i oni time kažu hvala svima onima koji pomažu, koji društvo u kome žive žele da učine boljim .
Takođe, kod njih je odnos prema građanima potpuno drugačiji, osećaš se poštovanim, zaštićenim. Kod nas je situacija drugačija, ponekad se osećam kao da živimo u Čikagu četrdesetih. Čini se da smo izgubili te vrednosti na kojima smo odrasli. Ovo nikada nije bila bogata zemlja, ni naši preci nisu živeli u izobilju, ali čast, poštenje, obrazovanje su bile stvari kojima smo mi stremili. Nažalost, kod nas je bila takva situacija da je naš narod naučio da se brzo snalazi, brzo prilagođava. To je dobro, samo na kratke staze, za neki dugoročniji napredak se ipak treba malo drugačije postaviti.
Koliko vam se promenio život od kada je Vlade prestao profesionalno da se bavi košarkom i postao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije?
Ja nekad kažem da biti profesionalni sportista deluje kao da ste profesionalni vojnik, vaše funkcionisanje je uglavnom vezano za posao. Ovako, ima mnogo više slobodnog vremena, vremena za porodicu.
Šta preporučujete prijateljima iz Amerike kada dođu u Srbiju? Koja su to mesta, hrana, običaji?
Imamo prelepu hranu, jako puno zanimljivih mesta, vrlo smo srdačni i kreativni domaćini. Što se tiče mesta mislim da su naši manastiri izuzetni, mnogo sam putovala, videla prelepe stvari, ali prava je retkost to što imamo tako stare i lepe manastire.Milešava, Žiča, Studenica su fantastični. Pre par godina sam bila na Oplencu i to mi je stvarno bio doživljaj. Takođe, etno sela su mi fenomenalna, mi jesmo seljačka zemlja i toga ne treba da se stidimo, to je nešto predivno, ti stvaraš nešto iz zemlje, stvaraš hranu, time treba da se ponosimo.
Vlade se sa dresom reprezentacije oprostio na najbolji mogući način, osvajanjem Svetskog prvenstva 2002. godine. Kako ste se osećali u trenutku kada je u Indijanapolisu, u srcu Amerike, naša reprezentacija, na čelu sa Vladom, pobedila američki Dream team?
To je vrlo interesanta priča. Ja tu utakmicu nisam gledala, imala sam probu pozorišne predstave u kojoj sam glumila i koju sam producirala. I onda sam zvala sestru, s vremena na vreme da vidim koji je rezultat. I kad sam čula da smo pobedili ja sam vrištala: Pobedili smo, a oko mene su sve bili Amerikanci. Njihova reakcija je bila: Bravo, svaka čast.
Toga leta smo išli u Njujork i ljudi su Vladi prilazili da mu čestitaju pobedu nad Amerikom. Pazite, mi smo tamo emigranti. Vlade je sav svoj novac kao košarkaš zaradio u Americi i da oni tebi čestitaju što si ih pobedio igrajući za drugu zemlju, to jeste razlog zbog čega ja volim i Ameriku. Svakome daju priliku, cene kad je neko u nečemu dobar.
Jovana Stošić
