Aleksandra Kovač je rođena još kao mala, u Beogradu, sredinom druge polovine prošlog veka. Tokom ranog detinjstva često su je smarali neki tatini prijatelji, anonimusi, poput Zdravka i Zlatka, koji su pevali tužne pesmice i zahtevali tišinu u stanu. Kako je zbog toga bila onemogućena da sa drugaricama igra fudbal u dnevnoj sobi, odlučila je da nauči da svira klavir.
Publika u Srbiji je prvi susret sa Aleksandrom i njenom sestrom Kristinom imala sredinom devedesetih godina. Njihova pojava je predstavljala dugo očekivano svetlo u mraku tadašnje muzičke produkcije. Nedugo zatim, Aleksandra je nastavila solo karijeru. Pored hitova pisanih za sebe, komponovala je muziku za veliki broj pozorišnih predstava, a 2006. godine, nakon albuma „Med i mleko“, dobija i nagradu MTV Europe.
I danas, svako pojavljivanje Aleksandre Kovač odiše optimizmom i velikom količinom pozitivne energije. One energije, koja nam je u trenutnoj situaciji preko potrebna, a koja nam veoma nedostaje.
MS: Draga Aleksandra, kada kažeš „moja Srbija“, na šta prvo pomisliš?
AK: Rođena sam i odrasla u staroj Jugoslaviji, i naučena sam da volim i poštujem ljude na osnovu njihovog srca, duše i intelekta, a ne pripadnosti narodu ili rasi. Živela sam po celom svetu, i smatram se stanovnikom planete Zemlje, a kuća mi je tamo gde mi je omogućeno da stvaram, napredujem i činim sretnom sebe i druge. Trenutno su to Srbija i Beograd, u koji sam ceo život zaljubljena, jer sam u njemu odrasla i naučila šta znači živeti u gradu koji poseduje duh i šarm. Kada budem osetila da mi ova sredina više ne pruža stimulans, potražiću neke nove predele i mogućnosti.
MS: Prema našem istraživanju, više od dve trećine mladih u našoj zemlji ne putuje nigde po Srbiji osim u rodno mesto roditelja. Da li možeš da nam nabrojiš nekoliko mesta u Srbiji koja bi im preporučila da svakako vide?
AK: Volim jug Srbije, odatle vodim poreklo, sa mamine strane, koja je rođena u Beogradu, ali je njen otac rođen u malom selu sa velikim imenom, Velikom Bonjincu, kod Babušnice. Tamo sam provodila mnoga leta kao devojčica, obožavala da provodim vreme na polju i gumnu, da berem divlje kupine i jagode, pela se na planinu Bučje, sa koje se vidi nepregledno zeleno prostranstvo i uživala u svežem vazduhu. Ovog leta idem tamo, posle 20 godina. A na severu, to je Subotica, grad u kome vlada mir i lepo vaspitanje, i u kome žive fini i obrazovani ljudi.
MS: Obišla si puno evropskih zemalja. Koje zemlje i koji gradovi će ti najduže ostati u sećanju?
AK: U Londonu sam živela dugi niz godina, i ovaj grad smatram svojom drugom kućom. Ne prođe šest meseci da ne odem tamo na par dana. Volim njegove ulice, parkove, pabove, muzeje… u tom gradu se nikada nisam osetila usamljeno. Takvo isto osećanje sam doživela i u New York-u, gde sam po prvi put pomislila, mogu baš sve.
Volim jedan gradić na severu Norveške, Tromso, u koji kad odete, pomislite da ste na drugoj planeti okovanoj snežnim vrhovima, okeanom i ljudima koji nikada ne stare. Snežni raj na 1500 km od Severnog pola.
MS: Koji naši proizvodi ti nedostaju kada si u inostranstvu?
AK: Vezana sam za Beograd, i svaki put kada negde odem, želim da mu se opet vratim. Uvek mi nedostaje odlazak na Kalenićevu pijacu nedeljom, probanje mladog sira, kupovanje zeleniša i ribe, i nehajno ćaskanje sa prodavcima. Šetnja moje kuce Malene po vračarskim parkovima, i druženje sa komšijama dok ispijamo čaj i kafu. Mi živimo po sistemu koji ne postoji nigde drugde na svetu, u nekoj vrsti uređenog haosa, na koji smo navikli i koji ima svoje draži. Život u inostranstvu podrazumeva organizaciju i disciplinu, i ne bi nam škodilo da malo učimo od zemalja koje žive mnogo bolje od nas, a opet da zadržimo duh i šarm.
MS: Šta bi navela kao najjače brendove Srbije?
AK: Naši ljudi su naše najveće bogatstvo, samo što se u njih najmanje ulaže, zbog čega imamo odliv intelektualaca, umetnika, sportista i naučnika u neke druge zemlje, koje prepoznaju njihove telante i umeće, i samim tim profitiraju.
MS: Pre par meseci je izašao tvoj novi album. Gde naši čitaoci mogu da ga nabave?
AK: Moja „U mojoj sobi“ se moze naručiti preko mog sajta www.aleksandrakovac.com, i kupiti u muzičkim prodavnicama. Na žalost, samo par dana nakon izlaska izdanja, na internetu se pojavilo više od 250 sajtova za besplatno i bespravno downloadovanje moje muzike, ali to je slučaj i sa svetskim izdanjima. Borim se za svoju muziku beskompromisno, jer verujem u njen kvalitet i poruku, svim srcem.
MS: Beograđani su mogli da uživaju u tvojoj muzici krajem marta u Domu omladine. Da li planiraš uskoro neke nove koncerte u Srbiji?
AK: S obzirom da Roman Goršek i ja radimo celokupnu produkciju mojih albuma, koncerata, turneja i spotova, vrlo je teško bilo šta uraditi. Nemamo pomoć ni sa jedne strane, i to je primer o kome sam malopre govorila. Imam podršku publike i ljudi koji poštuju i vole ono što radim, ali ne i podršku institucija i države u kojoj živim.
MS: Svedoci smo da na televizijama ima sve više rialiti programa, a sve manje kulturno obrazovnih emisija. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?
AK: Mediji su delom krivci za uništavanje kulture u Srbiji. Treba ponuditi kvalitet u raznim oblicima i stilovima, pa pustiti da ljudi sami izaberu šta će čitati, slušati i o čemu će razmišljati. Za sada postoji samo kvantitet, ali ne i kvalitet programa.
MS: Ukoliko bi imala uticaj na vodeće muzičke urednike medija u Srbiji, šta bi im preporučila da rade u cilju promocije mladih talentovanih muzičara? Koji su to muzičari kojima bi ti dala posebnu šansu?
AK: Svim onim muzičarima koji rade kvalitetnu muziku. U mojoj školi ima barem 10 mladih ljudi koji svaki zaslužuje po jedan odličan i komercijalan album, ali niko ne želi da uloži novac u mlade ljude, tako da je na meni i Romanu da pomognemo svakom za koga mislimo da ima talenta. Nisu problem programi i emisije koji forsiraju turbo folk, već oni drugi, koji se predstavljaju za promotere svetske i moderne muzike. Veliki broj tih ljudi su amateri i uglavnom forsiraju besperspektivne izvođace.
MS: Nedavno si pokrenula školu pevanja „Beogradski glas“. Ko sve može da se prijavi?
AK: Moja škola pevanja okuplja ljude i decu svih starosnih dobi, iz različitih sredina, koje sve povezuje ogromna ljubav prema muzici i želja da pravilno koriste svoj glas i uživaju u pevanju.
MS: Šta je to zbog čega bi trebalo da pošaljem svoje klince kod tebe u školicu, osim da mogu mirno da ležim i da gledam utakmicu?
AK: Moj sistem rada sam zasnovala na svemu onome što sam sama učila baveći se ovim poslom i pevanjem više od 20 godina ovde i u inostranstvu. Radi se po sistemima koji se koriste za rad sa talentovanom decom u zapadnim zemljama koje sam ja prevela i prilagodila domaćem podneblju. Program obuhvata zagrevanje tela, „gimnastiku disanja“, postavku glasa i pravilno korišćenje, kao i rad na svakom segmentu pojedinačno, dikciji, rezonanci, ekspresiji, dinamici i frazi. Nije lako, ali je vrlo zanimljivo. Hor Beogradski Glas izdaje svoj prvi album početkom juna 2010. i ovo će biti jedan kvalitetan dečiji ablum, po uzoru na albume koji se za decu prave u svetu.
MS: 6×8 :)
AK: 48:), uvek sam iz matematike imala trojku, ali sam volela tablicu množenja!
MS: Hvala ti na izdvojenom vremenu. Šta bi za kraj poručila našim čitaocima?
AK: Da pronađu onu jednu stvar koja ih vodi kroz život, i čini sretnim ljudima, i da nikad ne skrenu sa svog puta, ma kako teško bilo. I da vode računa o sebi, svojim komšijama, svom gradu i svojoj zemlji. Samo od nas zavisi u kakvom svetu živimo i kakav svet ostavljamo generacijama koje dolaze!
