Zoran Kesić – U Srbiji ima kritičkog mišljenja

Zoran Kesić„Verujem da gledaoci prepoznaju našu iskrenost da objektivno udarimo po svemu za šta mislimo da je loše i nazadno, i da shvataju da nismo zlonamerni. I mislim da nas, sem što smo zabavni, vole i zato što je voditelj veoma lep i u odličnoj fizičkoj kondiciji“, kaže u svom stilu Zoran Kesić, naš poznati novinar i satiričar.

Svake nedelje u 23 sata na televiziji B92 čeka nas nedeljna doza preko potrebnog humora, a za to je zaslužan naš sagovornik, novinar i satiričar Zoran Kesić koji sa timom ljudi iz „Njuz neta“ vodi popularnu emisiju „24 minuta“. Iako je još od nezaboravne „Fajront republike“ navikao da nas zasmejava do suza, u „24 minuta“ nikoga ne štedi satire. U razgovoru za „Moju Srbiju“, Kesić otkriva da veruje da kod nas ima kritičkog mišljenja, zatim, zašto je sloboda u medjima suštinski važna, koje su mu neispunjene želje i kako je odlučio da se profesionalno bavi baš novinarstvom.

– Počeli ste da se bavite novinarstvom na TV Studio B sa 19 godina. Zašto ste baš tu profesiju izabrali?

Ponekad se za novinare kaže da su „univerzalne neznalice“. Sve me kao klinca zanimalo, ali nijedna oblast toliko jako da bih joj se posvetio. Možda je novinarstvo, barem u smislu kako ga ja zamišljam „od svega po malo“, izabralo mene. Možda mi je ovako reklo: „Hej, klinac, dođi ovamo. Ovde možeš da se baviš i sportom i politikom i devojkama i filmom i komunalnim temama i putovanjima i čime god poželiš“.

– Prvi urednik vam je bio legendarni Đoko Vještica. U današnjoj novinarskoj profesiji ima veoma malo takvih veličina. Šta je po vašem mišljenju razlog tome?

Ima danas dobrih novinara, ali je sve manje tih novinara starog kova, kakav je bio Đoko. Ne kažem da mi nedostaje doba u kome nije bilo interneta, ali mi je drago što sam tih prvih nekoliko godina pekao novinarski zanat bez te ogromne pomoći interneta.

Učili smo kao klinci od tih starih, prekaljenih novinara i ponosan sam na tu školu koju sam prošao. Đoko je umeo da postavi neugodno pitanje gradskim ocima i da insistira na odgovoru. Bio je strah i trepet za mnoge „nedodirljive“ u Skupštini grada i puno dobrih i korisnih stvari za Beograd i Beograđane je uspeo da izdejstvuje.

– U današnjim medijima, koji su sve više tabloidni, na prste se mogu izbrojati oni koji drže do ozbiljnosti, pa stoga nema prave ravnoteže. Šta mislite, kakva je budućnost naše profesije?

Činjenica da se novinarstvo sve više svodi na marketing, u smislu da nije bitno šta je vest, već da li će je čitalac pročitati, ne znači da treba da odustanemo od poštenog i savesnog obavljanja našeg posla. Koliko ste puta videli naslov „Nećete verovati šta se dogodilo“ ili „Pogledajte i uverite se svojim očima“? Da ne pominjem bolno drečave naslove „Šokantno!“, „Skandalozno!“, „Neverovatno!“… Naslovi novinskih tekstova sve više liče na reklamne slogane, a novinari prestaju da budu tragači za vestima i borci za istinito izveštavanje, već sve više počinju da liče na prodavce iz telešopa. Odvratno mi je to. I uživam da gazim po tome, gde god mogu. Zaglupljivanje naroda nije upisano kao smrtni greh, ali mislim da bismo mogli da ga pridodamo onom spisku.

– Jedan ste od retkih ljudi koji se u Srbiji bave satirom. Da li je to zato što verujete da ironija i smeh mogu da budu „ubojito oružje“ koje pokreće promene u društvu ili lek za individualnu upotrebu?

Pre svega, ja se na različite načine satirom bavim već godinama. I moje prethodne emisije bile su pune satire, ironije, humora. Od kada radim na televiziji, a to je od 1995. uvek sam u sve što sam radio ubacivao začin smešnog. To je moj stil. Ne mogu da kažem da se time bavim da bih bilo šta promenio u društvu. Ili, da se ispravim: to mi nije osnovni motiv, ali ako nešto uspemo da promenimo na bolje, super. Bliže je istini da to zaista volim da radim i ne znam drugi način na koji bih se bavio televizijom. Kada bih vam rekao „moja jedina želja je da Srbija progleda“ ili „želim da naša emisija otvori oči ljudima“, zvučao bih kao političar. Zar ne? Svestan sam da je naš uticaj sada toliki da bih i tako nešto mogao da kažem i da mi se poveruje. Ali ne pada mi na pamet da se predstavljam nečim što nisam. Moja želja i želja moje ekipe je samo da se dobro zezamo, da uživamo u onome što radimo i da kritikujemo sve ono što treba kritikovati. Sve iznad toga bi bilo foliranje.

– U jednom intervjuu ste rekli da kod nas nema političkih viceva zato što je ljudima odavno svejedno za sve. Da li mislite da nas je najnovija bolna situacija sa poplavama trgla i da to može da pokrene kritičko razmišljanje na duže staze?

Poplave su učinile da prestane da nam bude svejedno za sve. Shvatili smo da se takve katastrofe ne dešavaju samo na televiziji, u udaljenim delovima sveta, ili u holivudskim filmovima, već se dešavaju i ovde i sad. Mobilizacija čitavog društva u pomoći i samoodricanju je nešto što može da nam da nadu da nismo baš skroz „mrtvo more“. Sa druge strane, pitanje odgovornosti ne može se izbeći. Mislim da su toga sve više svesni i ljudi na vlasti. Ne verujem da će ova katastrofa doneti nešto više kritičke misli, ali i ne mislim da kritičke misli nema. Naprotiv. Naša emisija i ljudi koji nam dolaze u goste su najbolji dokaz da ima kritike. I to dobre, duhovite, oštre i inteligentne. Ponosan sam što u naših „24 minuta“ imamo privilegiju da okupljamo sve te umne ljude i velika je čast što nam rado dolaze. To je najbolji znak da dobro radimo i da smo na pravom putu.

– U emisiji „24 minuta“ niko od političara nije pošteđen. Da li vam se ta vrsta slobode nekad obila o glavu?

Naprotiv. Do sada mi je ta sloboda donela samo dobre stvari. I to puno dobrih stvari. Donela mi je i ovaj intervju. Da li biste me zvali da kažem nešto za vaš list da ne gajimo tu vrstu slobode, da smo šućmurasti, neubedljivi, „ni tamo ni ‘vamo“? Verujem da gledaoci prepoznaju našu iskrenost u želji da objektivno udarimo po svemu za šta mislimo da je loše, nazadno, što smeta duhovnom i materijalnom procvatu ovog napaćenog naroda. Verujem da shvataju da nismo zlonamerni. I verujem da nas, sem što smo zabavni, vole i zato što je voditelj veoma lep i u odličnoj fizičkoj kondiciji.

– Još uvek postoji veliki broj korisnika interneta koji ozbiljno doživljavaju vesti Njuz neta. Kako to komentarišete?

I medju korisnicima interneta ima glupih, baš kao i među korisnicima droge, korisnicima sladoleda ili korisnicima gradskog prevoza. Glup čovek će u svašta poverovati. Pametan čovek sumnja, dovodi u pitanje, sagledava drugu stranu medalje. Glupom je lakše. Pametnom je zanimljivije. A Njuz.net je genijalan. Obožavam te momke!

– Naš prethodni sagovornik je bio gospodin Mićko Ljubičić. Svi pamtimo njegovo gostovanje kod Vas. Da li ste razmišljali da sa njim napravite dugoročnu saradnju i kako birate goste za emisiju?

Radije se sa Mićkom viđam ređe, jer se onda svaki put oduševim kad ga vidim. Nisam siguran da bi nam dugoročna saradnja donela mnogo dobra. Naime, Mićko je mnogo jak lik i plašim se da bi me „pojeo“ u toj saradnji. Mislim da je ova doza naše saradnje „malo, malo pa nešto uradimo zajedno“ sasvim dobra. Voleo bih da vidim neki njegov novi projekat i verujem da ćemo se uskoro svi tome radovati. On mi je i neka vrsta gurua i savetnika. Kada smo počinjali „24 minuta“ pitao sam ga za savet i uvek mu se obraćam kada sam u nekoj nedoumici. Sa nekim mojim idolima iz dečačkih dana sam, zahvaljujući poslu koji radim, postao prijatelj. Mićko je jedan od njih. Goste za emisiju biramo na osnovu simpatija koje gajimo prema toj ličnosti, poštovanja, procene da bi nam dobro „legao“ i ako je lepa.

– Većina kreativnih ljudi ima velike želje. Da li je Vama neka želja ostala neispunjena, osim „Bulevara B92“?

Imam puno neostvarenih želja. Nisam napisao knjigu, nisam snimio film, nisam napravio serijal putopisa po svetu….Ali ne žalim se. Radim ono što volim i to je trenutno najbitnije. „Bulevar“ nije na spisku mojih lepih želja. Imam doduše i za njih par želja, ali te želje nisu za objavljivanje u pristojnim novinama.

– U januaru ste postali otac. Da li vas je roditeljstvo promenilo?

Jeste. Postao sam otac. Za prijatelje – tata. Kako nije promenilo? Pojavi se neko stvorenje koje, što više prolazi vreme, sve više i više voliš. Ljubav ume da promeni ljude. Na bolje.

– Da li je teško biti Zoran Kesić?

Zatičete me u jednom od najproduktivnijih i najuspešnijih perioda mog života. Srećan porodično, ponosan na emisiju koju radimo i ekipu Njuz.neta sa kojom sarađujem, otvoren za nove profesionalne izazove, trenutno se vrlo dobro osećam. Ne bih rekao da je baš lako, ali meni samom je lepo biti ja. Kako bi bilo nekom drugom, nisam siguran, a ne bi ni da proveravam.

Tekst: Katarina Marković

Foto: Ivan Zupanc za B92

1 komentar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *