U vlaškom svetu široko je rasprostranjeno verovanje u magiju i njenu moć, te stoga postoje i brojni rituali. Mnogi od njih su sačuvani od davnina, prenošeni generacijama, a moć obavljanja magijskih radnji nasleđuje se po ženskoj liniji. Kod Vlaha je veoma zastupljen „kult mrtvih“, kao i rituali namenjeni njima. Svi su oni vrlo živopisni, praćeni obrednim radnjama, i najčešće muzikom. Većina običaja i rituala svojstvena je svim Vlasima, sa lokalnim razlikama u načinu vršenja obreda. Najveći značaj ima praznik Duhovi, za koji su vezana brojna verovanja i obredne radnje. Jedan pak obred svojstven je samo Vlasima Homolja, tačnije, vezan je za selo Duboka. Poznat je pod imenom „dubočke kraljice“.
Danas se ne može sa preciznošću odrediti od kada običaj datira, kao ni zbog čega se tačno započelo sa njegovim vršenjem. Postoje brojne legende o tome kako su nastale „kraljice“. Jedan od starih narodnih običaja bio je da za ovaj praznik osam devojaka obučenih u belo, iskićenih nakitom i lažnim dijademama, idu selom od kuće do kuće. One su po običaju bile predvođene jednom starijom ženom i starijim čovekom, a dve od njih u rukama bi nosile duge noževe. Ako bi domaćin kuće pristao da „kraljice“ igraju, one bi mu ulazile u dvorište i igrale oko ukućana, pre svega za zdravlje i sreću, i čuvanje od zlih duhova. Zbog toga se najčešće ovaj obred prihvata kao najverovatniji za nastanak legendi o dubočkim kraljicama.
Drevna legenda koja postoji kaže da su se na dan Duhova dve kraljice sa svojim svitama susrele pred Dubočkom pećinom. Nijedna nije htela da se skloni s puta onoj drugoj, pa su se potukle, i obe su sa svojim svitama na tom mestu izginule. Za jednom od njih dve vladala je velika žalost, pa je na njenom godišnjem pomenu jedna rođaka pala u nesvest, iz čega će se kasnije razviti običaj svojstven samo dubočkim kraljicama. Druga, dosta zastupljenija legenda, kaže takođe da su se susrele dve kraljice, sukobile se, ali da je jedna od njih dve na onom mestu pala smrtno ranjena. Na samrti ona je, prema verovanju meštana, proklela Dubočane, da na istom mestu svake godine na dan Duhova neka devojka strada. Da bi umilostivili kraljicu, Dubočani svake godine na praznik Duhova daju joj pomen, a centralno mesto u ovom obredu ima žena padalica – rusalja, kako je inače u narodu poznata.
Po tradiciji i narodnom verovanju, na pomenu jednoj od stradalih kraljica, zbog čije je smrti vladala velika žalost, njena rođaka izgubila je svest i pala u vrstu transa. I narednih godina na pomenima kraljici žene su padale u trans i hipnozu, ostvarujući vezu sa svetom mrtvih. Kasnije se običaj ustalio, pa je sve više žena na dan Duhova počelo da pada u trans. Bez obzira da li je obred nastao na ovaj ili drugi način, njegova tradicija je dosta jaka. Na Duhove, kada bi se oglasio pastirski rog, bio bi to poziv za Dubočane da se upute prema obrednom mestu, ka reci, pošto voda ima veliki značaj u verovanjima i obredima kod Vlaha. Poseban značaj imala je žena koja ima moć komunikacije sa svetom mrtvih – rusalja. Prema narodnom običaju, ova žena u čije moći nauka ni do danas nije uspela da pronikne, dolazila bi, uz obrednu igru, na mesto koje je namenjeno za vršenje obredne radnje, uz pratnju kraljica i kraljeva. To su tri devojke i tri mladića koji za vreme njenog transa igraju oko nje u kolu. Za to vreme, dok igraju u kolu, u rukama drže zapaljene sveće, duge noževe, pelin, belu radu i venac belog luka. Na taj način oni štite rusalju od zlih duhova, dok su obično kraj nje dve starije žene. Za to vreme ova žena neobičnih moći pada u vrstu transa, u kome gubi bilo kakav osećaj za spoljašnje nadražaje, i veruje se da na kratko ona uopšte ne boravi na ovom svetu. Time bi njena uloga bila ispunjena, a to je da se prenese poruka i poštovanje dušama mrtvih, čime bi ih umilostivila i obezbedila zdravlje i napredak njihovim bližnjima. Dok je rusalja u transu, uz obrednu igru „kraj“ ili „tudorka“, kako je Vlasi zovu, oko nje bi igrali kolo, prema tradiciji, na tri, pet ili devet mesta. Muzika čini važnu ulogu u čitavom ritualu, da bi rusalja pala u trans, da bi je vodila kroz nirvanu u kojoj bi se nalazila, jer se veruje da ona kroz podsvest prati zvuke karabaša (gajdaša) i lautara (violine), koje je vraćaju u svet živih. Po buđenju iz transa, rusalja bi se postepeno vraćala u svesno stanje, ali postepeno. Najpre bi joj kraljice i kraljevi koji su oko nje igrali pružali pomoć da se pridigne, nakon čega bi iznad njene glave ukrstili noževe, beli luk, belu radu i pelin sa kojima su igrali, a nakon toga je umivali vodom iz reke, uz obredno okretanje i magijske reči koje bi bile izgovarane. Time bi se i sama rusalja iskupila i ostala zaštićena od zlih duhova. Po završetku rituala, rusalja bi se kroz igru i pesmu lagano vraćala iz letargije u svet živih.
Ovaj neobičan i lep obred duboko je ukorenjen u tradiciju Vlaha homoljskog kraja, prvenstveno u selu Duboka, gde je i nastao, ali i u okolnim selima, Neresnici, Ševici, Radenki. Podeljena su i mišljenja da li je do ovog rituala dolazilo spontano ili je bio izvođen zbog određenih potreba. Prema kazivanju meštana Duboke, i prema sećanjima, poslednji put da rusalja padne spontano u trans dogodio se pred Drugi svetski rat. Kažu da je tad važno da ima ljudi oko nje, jer ona dobija veoma jake napade, praćene strašnim jaucima, grebanjem, čupanjem kose i sličnim manifestacijama. Oni su tu oko nje da je drže i što je moguće više zaštite dok njen ritual traje. Osim ostvarivanja veze sa svetom mrtvih, zabeleženo je i sećanje da su pojedine rusalje imale moć da predviđaju. Nema pomena da je do ovoga dolazilo kasnije, ali se sa vršenjem kulta nastavilo. Sam običaj se očuvao i do naših dana, doduše, danas je sve manje rusalja. Njihov ritual pretvoren je u zanimljiv i atraktivan scenski nastup, koji se izvodi za brojne posetioce na kulturno-umetničkim manifestacijama homoljskog kraja, naročito na „Homoljskim motivima“ koji se svakog avgusta održavaju u Kučevu. Običaj kraljica i rusalja i njihove obredne igre, kroz scensko-umetničku formu, pretvoren je u jednu od najlepših koreografija u izvođenju nacionalnog ansambla „Kolo“ pod nazivom „Dubočke kraljice“.
Bojan Tomić
