Mokra Gora, od nedavno vrlo aktuelna turistička destinacija, nalazi se na granici između dve planine, Tare i Zlatibora. Obe su poznate po svojim očaravajućim prirodnim lepotama čiji poseban spoj predstavlja Mokra Gora. Otkriće ovog predela netaknute prirode omogućila je pruga uskog koloseka kojom je nekada prolazio popularni voz Ćira, izgrađena da poveže Beograd sa Sarajevom, a danas poznata kao jedna od najlepših železničkih trasa na svetu.
Trasa je prvi put puštena u rad 1925. godine i pedeset godina je ova pruga otvarala vrata u svet Mokroj Gori. Parnjača se probijala kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. U svetu jedinstvenom osmicom, spletom tunela i mostova, vešto je savladana visinska razlika od 300 metara od Mokre Gore do Šargana. Prolazeći trasom čuvene osmice dugom 13,5 kilometara, putniku je bilo gotovo nemoguće da odgonetne kojim je pravcem prošao voz i kuda tek treba da prođe.
Trasa je ukinuta 1974. godine, ali je 1999. godine započeta obnova dela trase od stanice Vitasi (Kremna) do Mokre Gore. Ono što je počelo kao privatna inicijativa grupe entuzijazista okupljenih oko udruženja „Šarganska osmica“, pretvorilo se u projekat koji je udahnuo novi život Mokroj Gori. Obnovljenim delom pruge koji obuhvata celu osmicu turisti se danas mogu provozati istim onim Ćirom, i tako u duhu starih vremena doživeti ovaj jedinstven predeo. Ovo je zaista neponovljiva vožnja, ali tako i košta (cena karte za odrasle je 500 din, a za decu 250).
Ovaj kraj je dodatno oživeo nedavno izgrađenim etno selom Drvengrad. Za ovo etno selo se s pravom može reći da se po mnogo čemu razlikuje od brojnih turističkih destinacija u Srbiji slične vrste. Duh ovog malog grada jako dobro opisuju reči njegovog osnivača i vlasnika, čuvenog reditelja Emira Kusturice: „Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo. A nije nikad.“
Ovo drveno naselje podignuto je na brdu Mećavnik koje nadvisuje selo Mokra Gora. Brdo je Kusturicu opčinilo dok je na Mokroj Gori snimao film „Život je čudo“, čija je premijera i održana u tada tek sagrađenom drvenom gradiću na Mećavniku. Drvengrad je podignut u tradicionalnom stilu, bez upotrebe modernih materijala. Iako okarakterisan kao etno selo, Drvengrad je pravi mali grad po svom obličju i strukturi. U obliku je pravougaonika čija duža (glavna) osa na jednom kraju ima ulaznu kapiju, a na drugom malu drvenu crkvu. Crkva je građena po ugledu na ruske drvene crkve i posvećena je Svetom Savi.
U centralnom delu sela je trg popločan drvenom kockom i sečenim drvenim pragovima i okružen autentičnim brvnarama prenetim iz okolnih sela Srbije i Bosne ili građenim po uzoru na njih. U svakoj od njih nalaze se sadržaji karakteristični za grad: galerija slika, biblioteka, bioskop Andergraund, poslastičarnica sa domaćim kolačima i prirodnim sokovima, nacionalni restoran, prodavnica narodne radinosti toga kraja. Živopisno ukrašeno, ali apsolutno u duhu podignutih građevina i okoline, ovo selo-grad odiše toplinom i ljupkošću.
Jedan od interesantnih eksperimenata koje je Kusturica sproveo u svom gradu je i proizvodnja i služenje voćnih sokova koji nose ime raznih poznatih ličnosti: Che Guevara (malina), Fidel Castro (kupina), Josip Broz Tito (borovnica), Draža Mihajlović Čiča (višnja), sok od jagoda nazvao je po sebi, a najavljeno je i proširenje asortimana sokovima s imenima Dijega Maradone i Sadama Huseina.
Stručni žiri briselske Fondacije za arhitekturu Filip Rotije je ovaj Kusturičinin graditeljski poduhvat proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u poslednje tri godine u Evropi. Za Mokru Goru se bez preterivanja može reći da predstavlja turistički doživljaj na svetskom nivou – kako svojom atraktivnošću i sadržajima, tako i cenama. Od 2006. godine svi koji motornim vozilima prolaze kroz Mokru Goru plaćaju porez koji je odobrila Vlada Srbije kao naknadu za zaštitu životne sredine, mada su neki ovo okarakterisali kao „harač Kusturičinog grada-države“.
