Kišobran teatar
Kao plod saradnje Kišobrana, organizacije koja se bavi promocijom nezavisne kulture i umetnosti i Kišobran teatra, po prvi put izvedena je monodrama „Kokice ne goje“, po tekstu Jelene Paligorić. Premijera je održana 20. marta u prepunom holu Doma Omladine, a ulaz je bio besplatan.
Do formiranja Kišobran teatra je, po rečima osnivača Kišobrana, Marka Radojkovića, došlo spontano: „Pavle Petrović i ja smo na čelu vi džej tima Kišobrana. Pre godinu dana smo jurili novi izazov – hajde da radimo video scenografije za pozorišne predstave, pa smo pomislili što ne bismo onda odradili čitavu predstavu! Pozvali smo našu dragu prijateljicu Jelenu Paligorić da nam se pridruži i nakon malo praznog hoda, planiranja, opipavanja terena, rešili smo da uđemo u sve to, pa da vidimo šta i kako dalje. Jelena i ja smo jednog januarskog sunčanog dana sedeli u kafani, lupili šakom o sto, rešili da nema više planiranja i eto nas.“
„Zatim je trebalo naći prostor gde bi se prestava odigrala, a Dom omladine je kao koprodukcijski partner izašao u susret u smislu prostora i logistike. Ostale troškove – grafički dizajn, logo, logotip, Kišobran teatar je sam finansirao skromnim sredstvima. Cilj je da u budućnosti sve sami sebi omogućimo. Koliko god to iluzorno zvučalo, jedini način da umetnost opstane su živci od čelika i samoorganizovanje“, dopunjuje Jelena Paligorić.
Po njenim rečima, ideja za ovaj tekst iznedrila se spontano: „Tu decu viđam stalno. Ona nemaju svoj realan prostor, imaju samo virtuelan.” O virtuelnom prostoru koji polako zamenjuje igrališta i parkove, Jelena dalje kaže: „Mislim da je taj tehnološki napredak u redu, ako se koristi na pravi način. Zagovornik sam neformalnog, slobodnog obrazovanja, jer ono je kao mozaik – na kraju dobijete nešto neverovatno. Problem je za početak nemogućnost komunikacije na nivou roditelj – dete. Oni rade za premale plate, dolaze kući kasno po podne Nemaju kad. Melje ih kvazi – kapitalizam. Dalje, ne postoji komunikacija na nivou škola – dete. Hoću to još da istražujem, to kako tinejdžeri vide sebe, gde je problem…”
U predstavi igra mlada glumica Marija Stokić. Ona je obeshrabrena i pritisnuta modom, trendovima, medijskim idealima, simpatijama i naročito fizičkim izgledom. Njene muke počinju kada ne može da se uvuče u socijalne miljee i haljine koje želi. Ona bi da bude deo nečega, da se oseti prihvaćenom i bezbednom, u kući i u školi. Anksioznost čitave generacije smeštena je u “nisam dovoljno mršava i zgodna” koncept i iz takvog nezadovoljstva izbija frustracija i neshvaćenost. Predstava otvara mogućnosti o nekom novom pogledu na telo i lepotu, kao i ljudsku nesavršenost, čije je prihvatanje nezaobilazni deo odrastanja.
Upravo ta generacija i njene potrebe su inspirisale Marka Radojkovića i drugare da oforme ovaj projekat, da zaživi i da se pročuje.
“Kišobran je idejno nastao pre 6 godina kao fuzija 3 tada aktivne rokenrol muzičke večeri, u gradu, sa nekim osnovnim motoom „zajedno smo jači“. Te žurke su bile „Brits“, „Go with the flow“ i „Riff“, a ja sam tada još uvek samo aktivno izlazio tamo i ne znam koliko sam baš u tom smislu osnivač, iako zvanično, na papiru jesam. Ubrzo se ekipa malo proredila, ciljevi se konkretizovali, ali od prvih akcija svakako je najznačajnija Kišobran žurka, za koju mi danas volimo da verujemo da je najvažnija rokenrol edukativna platforma za mlade u Beogradu. Mi smo ta polazna stanica za neke nove klince. Kišobran žurka im otkriva nove horizonte kako domaće, tako i internacionalne scene i pomaže u formiranju muzičkog ukusa. Nama u teoriji svako može da se pridruži, uvek smo otvoreni i raspoloženi za saradnju, s tim što smo prilično izbirljivi, pa volimo budemo okruženi vrednim, nesebičnim i dobrim ljudima.”
O dosadašnjim akcijama Kišobrana i uspesima organizacije Marko dalje kaže: „Prošle godine smo imali preko 200 dešavanja, pre dve godine malo manje, oko 140. Rad Kišobrana bih mogao da podelim na nekoliko različitih grana. Prva je Kišobran žurka koja se dešava jednom u 6 nedelja, ali tu su i Zaokret, naša nedeljna test platforma za razne eksperimente, a i mesto okupljanja, druženja i planiranja. Takođe, veoma bitan segment Kišobrana je i vi džej zajednica koja se vremenom formirala kroz seriju naših edukativnih radionica koje smo nazvali Vizuelno igralište. Tu je Kišobran foto zajednica analognih fotografa amatera i hobista, a od skoro krenuli smo i sa pozorištem, Kišobran teatrom. Najuspešnija akcija je Kišobran žurka, ona sada okuplja preko 500 mladih ljudi na svakom dešavanju, ali zapažene akcije su i vi džej rezidentura na glavnoj bini Egzit festivala 2011. godine, kao i prilično posećena kreativna radionica fotografije sa izložbom „lomo zid“ koja je bila prava senzacija tada kada se desila.”
„Naš cilj je stvaranje kvalitetnog sadržaja za nemarginalizovane grupe, jer je u totalnom haosu, kako finansijskom, tako i svakom drugom, prilično zapostavljena ta najbitnija i najbrojnija grupa. Težimo da pružimo modernu ponudu, kako zabavnog, tako i edukativnog karaktera. Cilj je i da se ne predamo i da stvaramo što više kvalitetnog sadržaja, pa da nam se na tom talasu našeg naizgled neiscrpnog entuzijazma pridruži što više ljudi.”
Za kraj, Marko kaže da bi dalji planovi bili – da ne posustanu. „Neću da davim sa pričama kako je teško, ali sastavni deo svakog velikog uspeha su mali porazi, razočarenja, saplitanja i slično. Naše omiljeno gorivo je lož ulje, volimo da se „ložimo“ i dokle god je tako radićemo snažno sve što radimo. Imamo i neke konkretne planove, ali kao i svaki naš konkretan plan, još uvek nije realno najavljivati ga. Ovih meseci u fokusu nam je pozorište”, zaključuje Radojković.
Biranjem pozorišta kao umetnosti koja je preživela preko 2000 godina, uz dobru vidljivost na internetu i savremene metode u radu, osnovan je model rada Kišobran teatra, uz obavezno uključivanje digitalne umetnosti. „Samoorganizacija je jedini održivi sistem, trenutno.” kaže Jelena Paligorić i dodaje: „Ne mislim da smo mnogo uradili. Predstava je mali korak. Potrebno je osloboditi te mlade ljude, pustiti njihovu misao u etar, pokrenuti ih.”
Miljana Radić
Foto: Nemanja Stojanović
