Jovica Božić: Na putu do uspeha rad i zalaganje su najbitniji

Jovica Božić

Na kafi sa Jovicom Božićem, našim uspešnim privrednikom

Često me pitaju zašto dolaziš ovamo. Ja im kažem da je tamo možda bolje, ali ovde je lepše. Verujem da poštenim radom u određenim branšama ponekad u Srbiji može i brže i više da se zaradi

Jovica Božić je jedan od najčešćih putnika na relaciji Beograd – London. Iako već godinama sa porodicom živi u Londonu, u kome je poznat kao jedan od retkih ljudi s ovih prostora koji su svoj uspešni biznis prodali na engleskoj berzi, on makar jednom nedeljno dolazi u Srbiju za koju ga pored porodice i korena, vežu i prijatelji, ali i čak osam firmi koje već godinama uspešno posluju u različitim oblastima. Počeo je pokretanjem sopstvenog vulkanizerskog posla, a godinama, pažljivo osluškujući trendove u svetu i prilagođavajući ih domaćim prilikama, zakoračio je i u sfere reciklaže, softvera, građevinarstva i turizma, a najnovija poslovna zamisao se odnosi na dovođenje tradicionalnog engleskog zanatskog pivarstva u Srbiju – otvaranjem privare „Princ”.

Sa Jovicom smo razgovarali o njegovom poslovnom putu, izazovima sa kojima se susretao, ali i principima kojih se držao u svom poslovanju.

Banjaluka, Omoljica, London

Rođen sam u Banjaluci, na Zmijanju, iz kraja odakle je poreklom Petar Kočić. U pitanju je stočarski kraj i moja porodica se takođe bavila poljoprivredom, ali kako moj otac to nije voleo, odlučio je da sa delom porodičnog novca, koji mu je pripao ’61. godine, kupi kuću u Banatu, u Omoljici. U Omoljici sam išao u osnovnu školu, bio sam odličan đak, a nakon toga sam završio i prirodno-matematički smer Gimnazije. Moj otac je bio stolar, zidar, građevinski radnik, tako da mu je želja bila da mi, kao njegova deca, dostignemo ono što on nije mogao. Zato je moj sledeći korak bio Građevinski fakultet, koji sam uspešno završio. Ali to nije bio moj izbor. Tada je to izgledalo kao dobro rešenje, ali tek kada sam završio fakultet, kada sam sazreo, shvatio sam da to nije ono što želim – shvatio sam da želim da radim za sebe.

Poslovni počeci

Osamdesete godine su u bivšoj Jugoslaviji bile odlične za posao, zarađivalo se toliko da je bilo moguće kupiti jedan Jugo od par plata. Jugoslovenske firme su tada dosta radile u inostranstvu. Ali ja nisam želeo da odem u korporativni biznis. Da sam otišao u neku veliku građevinsku firmu sigurno bih mogao da naučim mnogo toga, ali ja sam, u želji da radim za sebe, rešio da otvorim vulkanizersku radnju.

U zanatstvu nije bila velika konkurencija, jer niko nije želeo da mu budu prljave ruke. Kod nas je pojam dobrog zanimanja kada si lekar, zubar, inženjer… Zanatima su se uglavnom bavili oni koji nisu mogli ništa drugo da rade. Pošto sam video da nema velike konkurencije, shvatio sam da tu postoji dosta prostora da se čovek pokaže svojim radom.

Za majstore je važilo da vole da popiju i da su nepouzdani što se tiče radnog vremena i naplate. Rešio sam da ja budem taj koji će vulkanizerskom poslu da se posveti kao profesionalac. Radilo se puno, počinjao sam pre zvaničnog radnog vremena, završavao posle, kada bi mi mušterije dolazile vikendom ne bi bile odbijene. Zaista sam se trudio oko mušterija i to je dalo rezultate.

Jovica BožićPosle prvih nekoliko meseci zarađivao sam više nego što bih zarađivao da sam bio direktor u nekoj većoj firmi. To mi je davalo snagu. Tako se posao i razvijao – zaposlio sam radnike, otvorili smo radnje i u drugim mestima, drugim selima, u Beogradu, u Banjaluci, gde i danas moja firma Božić i co uspešno posluje.

Karate

U poslu sam postupao kao i u sportu, davao sam sve od sebe i posmatrao kakvo je okruženje, kakva je konkurencija. Tokom fakulteta sam počeo da se bavim karateom, jer sam smatrao da je nekome ko je intelektualac i ko mnogo radi, najbolji odmor zapravo fizička aktivnost. Tako sam krenuo sa karateom, bez ikakavih velikih ambicija.

Doduše, i na tom polju sam radio više od ostalih – kad trener kaže uradi deset sklekova, ja uradim petnaest, kad kaže uradi dvadeset, ja uradim dvadeset pet. Tako sam svojim radom za tri godine uspeo da postanem majstor karatea i dobijem crni pojas. U dvadeset prvoj godini osvajam prvenstvo Evrope u juniorskoj kategoriji, a ’80. godine dobijam i nagradu za Zaslužnog sportistu u Jugoslaviji. To je zaista bilo laskavo priznanje, jer se odnosilo na celu staru Jugoslaviju. Sećam se da je zajedno sa mnom to priznanje dobio i naš proslavljeni bokser Tadija Kačar.

Kasnije sam napisao i knjigu o karateu, ali pošto je u pitanju bio mali sport od koga nije moglo da se živi, prekinuo sam sa takmičarskim ritmom i od ’85. godine sam se posvetio biznisu. Ali sam svih ovih godina ostao prisutan u karateu. Želja mi je da napišem knjigu koja bi se zvala „Karate – Biznis – LJubav” gde bi se videle paralele u donošenju odluka među tim sferama.

Posao sa gumama

Početkom devedesetih u Nemačkoj sam otvorio firmu koja se zvala Zeka (UK Limited) GMBH. Firma se bavila sakupljanjem i prodajom guma. Razradili smo jako dobru poslovnu koncepciju. Nemci su plaćali odlaganje guma 5 maraka, ali, pošto oni imaju izuzetno dobre puteve, mnoge gume su bile gotovo nove i neistrošene. Mi smo te gume selektirali – za deo smo plaćali spaljivanje 10 maraka, a dobar deo smo prodavali za 15, 20, 25 maraka. Novac smo dobijali sa obe strane – i prilikom preuzimanja i prilikom prodaje. Naravno, to je iziskivalo puno rada i znanja, ali je time stvoreno dobro finansijsko uporište. U to vreme smo prodavali skoro 30 000 polovnih guma mesečno, što je značilo zaista veliku zaradu. U Omoljici smo podigli veliku halu, depo, i moderan servis. Tada je Auto Zeka bio glavni cenar u kome su se svi „obuvali” – od Fiće do Ferarija.

Država je 2000. godine zabranila uvoz polovnih guma, a nove gume su bile skupe i zarada je bila takva da od toga nije moglo da se živi. Tada smo se potpuno okrenuli našem drugom poslu – polovnim računarima. Smatrao sam da je to dobra vizija, iako sam naišao na otpor među mojim menadžerima. Oni su smatrali da treba da se bavimo novim gumama, ali ja nikada nisam želeo da radimo za mali procenat, želeo sam da imamo mogućnost da pokrijemo sve troškove, poreze, da imamo prostora da uložimo u nešto novo, u marketing, ali i da nama ostane deo zarade.

Jovica Božić

Ekspanzija IT sektora

U svakom poslu su, između ostalog, sreća i dobar tajming bitni faktori. Sa poslom sam počeo u Jugoslaviji, koja je u tom trenutku bila zemlja sa zdravom ekonomijom, u vreme kada je malo ko hteo da bude zanatlija. Devedesetih sam otišao u Englesku, oženio se i dobio pasoš i državljanstvo. Znao sam da govorim nemački, a vremenom sam naučio i engleski jezik. Uz to, imao sam i nemačke isprave što mi je dalo mogućnosti da se krećem i da se bavim poslom u Evropi. Neke moje kolege, možda i pametnije i sposobnije od mene, nisu imale takvu priliku i to je šteta. Šteta je da neko ko je sposoban nema mogućnost da te sposobnosti razvija i unovči. Nažalost, to je i danas čest slučaj.

Devedesetih godina, kada je krenula ekspanzija IT sektora, želeo sam da se priključim tom „kompjuterskom vozu”. Gledao sam šta se dešava u Nemačkoj i razmišljao šta bi na tom polju moglo da se radi. Kompjuter je tamo već tada bio potrošno sredstvo – firme bi ga kupovale, otplaćivale u ratama, i onda uzimale novi, koji bi bio bolji, noviji, s garancijom. Istovremeno, u Srbiji je cena kompjutera za mnoge ljude bila nedostižna. Prosečna konfigura-cija koštala je i po 10-15 prosečnih plata.

Ponosan sam na posao sa računarima i na to kako sam uspeo da ubedim čoveka iz Deutsche Leasing-a da imam dobar poslovni model za njih – predložio sam mu način kako da se reše računara koje im ljudi i firme vraćaju i koje oni potom moraju da šalju u reciklažu. Imao sam hrabrosti da sa njima potpišem ugovor da će svaki računar koji oni daju na kredit, naša firma otkupiti nazad, za pet ili deset posto od ukupne vrednosti. Nemci su odmah iskoristili taj ugovor da bi nove računare ponudili nekoliko procenata jeftinije na tržištu. Dogovor je odgovarao obema stranama.

Zanimljivo je da su me, kada smo sklapali dogovor, Nemci pitali da li bih mogao u jednom danu da uzmem 5 000 računara i da ih odmah platim. Ja sam bez mnogo premišljanja prihvatio i ponudio sam bankarske garancije moje engleske banke. Znao sam da su male šanse da u jednom danu, u jednoj velikoj firmi poput BMW-a ili Mercedesa, svi isključe i odnesu sve računare. I zaista, uvek smo imali vremena da se organizujemo.

Jovica Božić

Jovica Božić sa suprugom Sarom

Posao je krenuo i brzo se razvijao. Mi smo već 2000. godine imali 120 mladih zaposlenih ljudi, 21 prodajni objekat, i te godine smo bili 15. najprofitabilnija firma po profitnoj stopi u Srbiji i Crnoj Gori.

Mnogi mladi ljudi su zahvaljujući našem poslovanju dobili mogućnost da imaju sopstveni računar, da rade i da se usavršavaju. A princip je bio sličan kao i sa gumama – Nemci često kupuju najnovije modele računara, koji su nakon par godina, kada ih vrate, još uvek iskoristivi i „u punoj snazi”. Da ne govorim o monitorima i štampačima, koji su još dugovečniji, a vraćeni su samo zato što im je istekla garancija i što su zamenjeni novijim modelima. Naši mladi stručnjaci su proveravali svaki deo opreme i otklanjali probleme ukoliko ih je bilo. To je bio odličan posao – svi su bili zadovoljni. Prodavali smo i po 5000 računara mesečno. Na njih smo nasnimavali softver, pa nam se u jednom trenutku javio Microsoft, koji nam je ponudio povoljnu cenu za malo starije, ali legalne licence. Tako smo postali zvanični Microsoft-ov partner i bili među prvima koji su ovde poštovali legalan softver i intelektualna prava.

Pored svega toga – profita, mladih stručnjaka koje smo zaposlili, napredovanja, opet smo naišli na prepreke. Firme koje su bile bliske politici borile su se da se zabrani uvoz polovnih računara. Tako je 2006. godine izglasan zakon na osnovu koga je njihov uvoz zabranjen, pa vi ni sada ne smete da uvezete u Srbiju računar koji je radio makar i jedan dan, što je apsurd. Jedan od razloga koji je navođen za zabranu uvoza polovnih računara je i to što nije postojao reciklažni centar. Država je polovne računare tretirala kao otpad, a mi smo ih prodavali kao proizvod koji je imao garanciju. I danas smatram da je država tada načinila grešku, jer mi smo uvozom polovnih računara uspeli da pomognemo velikom broju intelektualaca, koji nisu mogli sebi da priušte novi računar, da se tehnološki opismene i usavrše.

Ali, tada smo izgubili volju da se borimo i okrenuli smo se drugim stvarima. Poučeni pričom sa gumama i računarima, počeli smo da razmišljamo i planiramo dugoročno, i softver nam se učinio kao perspektivno polje – posmatrali smo to kao vrstu proizvoda koju niko ne može da nam otme.

Srpska pamet uz engleski menadžment

Živeći u Londonu, uložio sam najveći deo novca u obrazovanje svojih sinova i kroz njihovo školovanje sam upoznavao i roditelje njihovih školskih drugova, poslovne i zanimljive ljude. Moji sinovi su, primera radi, išli u školu sa decom Dejvida Gilmora, gitariste Pink Flojda, sa kojim sam sedeo zajedno na roditeljskim sastancima ili gledao fudbal. Tada sam upoznao i mog engleskog partnera, Majka Smarta, koji mi je bio komšija.

Jovica Božić

Jovica i sinovi Stefan, Nemanja i Aleks

To je bio period softverskog buma. Majk Smart je bio direktor grupi od 1800 programera, a često je govorio kako mi zavidi na načinu života. On nije znao koliko ja radim u Srbiji, jer kada sam bio u Engleskoj ja sam bio potpuno posvećen porodici – nisam propuštao utakmice, priredbe moje dece, nedeljom sam kosio travu, kao pravi Englez. I kada sam jednom prilikom, uz pivo razgovarao s Majkom o tome, rekao sam mu da bi i on mogao tako, samo kada bi skupio hrabosti i počeo da radi za sebe. Došli smo na ideju da sarađujemo i to pod sloganom – srpska pamet uz engleski menadžment i prodaju.

Majk je bio dobar menadžer i imao je iskustva. Ja sam mu ponudio da u Srbiji okupimo tim pametnih ljudi, koji bi želeli da rade za nas, i to po mnogo povoljnijim uslovima nego u Engleskoj. I tako smo 2000. godine napravili GOWI Group. U sklopu firme „Božić i sinovi” investirali smo višak novca zarađenog od prodaje kompjutera u grupu programera, koja je od petoro-šestoro zaposlenih narasla na današnjih 82 inženjera. U novoj firmi smo imali nekoliko svojih proizvoda, koje nismo uspeli da plasiramo na tržište i da unovčimo, ali smo tada uvideli da je znanje srpskih programera na veoma visokom nivou – ništa manjem od onoga na Zapadu, kao i to da naši stručnjaci zaista poseduju široka gledišta.

Pošto nismo uspeli sa našim proizvodima, rešili smo da investriramo. U Engleskoj smo kupili prvu firmu, zadržali smo samo ključne ljude i kompletnu proizvodnju softvera prebacili u Srbiju. Ubrzo smo postali profitabilni, pa smo kupili i drugu firmu po istom principu, pa treću i četvrtu… i tada smo postali Gowi Group PLC, registrovali smo se na berzi i šest meseci nakon toga, u decembru 2007. godine, neposredno pred početak Svetske ekonomske krize, kada smo bili na vrhuncu, Englezima smo na berzi uspeli da prodamo firmu, odnosno svoje znanje, zbog čega sam jako ponosan.

Jovica Božić

Reciklažni centar

Reciklažni centar

Godine 2006, nakon zabrane uvoza polovnih računara i argumenta da ne postoji centar za reciklažu, kao neki vid inata zbog državne odluke, osnovali smo naš Reciklažni centar. Društveno odgovorne firme u Srbiji znale su i tada da je reciklaža nužna, da se ona na Zapadu plaća, pa su i same u svojim budžetima odvajale sredstva za reciklažu. Mi smo preuzimali njihove računare i dobijali najčešće oko evro po kilogramu. Računare smo tretirali i odvajali elemente. Najveći deo komponenti smo prodavali na berzi, a deo opreme smo počeli da šaljemo za Singapur, gde i danas izvozimo.

Država se 2009. godine osvestila, osnovala je Zeleni fond i počela je da dotira prikupljanje i reciklažu otpada. Mi smo zaista bili pioniri na polju reciklaže, a kada su i druge firme videle mogućnost da rade u toj branši, reciklažna industrija je počela da raste.

Smatram da Srbija danas ima ozbiljan potencijal u reciklažnoj industriji, koji samo delimično koristi. Recimo, u oblasti reciklaže sijalica, kojom se jedino mi ovde bavimo, jedva deset procenata se iskoristi, a sve ostalo završava na smetlištima i deponijama. Nažalost, u Srbiji se nedovoljno otpada prerađuje, pogotovo komunalnog, što predstavlja i veliki ekološki problem.

Odnos države prema reciklaži

U sektoru reciklaže mi zapošljavamo preko 100 ljudi, a naša branša ima oko 1000 zaposlenih. Direktno i indirektno u poslove reciklaže je uključeno preko 9000 ljudi, među kojima je najveći broj iz socijalnih struktura koje teško mogu da nađu drugi posao. To je privredna grana koja može da ostvari veliki rast i da zaposli još ljudi, samo kada bi država poštovala proceduru.

Jovica Božić

Reciklažni centar

Veliki problem je to što se kod nas poslovi na očuvanju životne sredine isplaćuju iz republičkog budžeta. Krajem godine usvaja se Zakon o budžetu za narednu godinu, istim se opredeljuje novac za sufinansiranje odrađenih poslova u tekućoj godini, a isplata se vrši početkom drugog kvartala naredne godine. Takođe, reciklerima se treću godinu za redom opredeljuje 30% novca manje. Paradoks je to što će na osnovu ekoloških naknada tokom 2018. godine budžet prihodovati blizu 12 milijardi dinara, a za potrebe Zelenog fonda za 2019. godinu opredeljeno je nešto manje od 3 milijarde. I to želim da potenciram. Smatram da Zeleni dinar mora da ide u zelenu industriju jer je tome i zakonski namenjen. Nama ne treba da se daje ogroman novac za zapošljavanje radnika, kao što je to u nekim drugim privrednim granama. Treba samo da nam se da ono što je naše i što smo svojim radom zaradili.

Mi ne možemo prljavi da idemo u Evropu. Reciklaža elektronskog i električnog otpada, koji je opasan otpad, toliko je razvijena da bez ikakvih problema možemo da zadovoljimo Poglavlje 27. pregovora za pridruživanje EU. Strah me je da ljudi koji su u vrhu oko sebe nemaju adekvatno obrazovane ljude koji bi mogli da im skrenu pažnju na to koliko su veliki potencijali reciklažne industrije. Ja sam član Ekonomskog saveta srpske dijaspore za Englesku, ali država kao da neme vremena da sasluša privrednike koji svojim iskustvom mogu da pomognu da se stvari unaprede.

Jovica Božić

Dubrovnik Heights – Vila Goja

Dubrovnik Heights

Za sebe često kažem da sam ekonomski emigrant. Otišao sam u Nemačku, u Englesku, ali sam većinu novca od svojih firmi uložio ovde, u svoju zemlju. Mogu reći da sam najčešći putnik na relaciji Beograd – London, Beograd – Frankfurt, a sada i na relaciji Beograd – Dubrovnik, jer smo deo novca od prodaje firme uložili u kupovinu zemlje u Hercegovini, iznad Dubrovnika, gde trenutno pravimo Evropu u Bosni – gradimo vile Dubrovnik Heights. Na površini od 18 hektara planiramo izgradnju 130 luksuznih vila.

Ideja nam je da se takmičimo i na tom polju i da nudimo skup i kvalitetan turizam. Naši gosti su obrazovana srednja klasa iz zapadne Evrope, koja zna šta je istorija, šta je kultura i spremni su to da plate. Odabrali smo zaista fantastičnu lokaciju – nigde nema bolje hrane, boljeg vina, prijatnijih ljudi. Mi Srbi imamo tu notu da smo dobri domaćini. Zna se da je ovde gost uvek u pravu i da na našoj trpezi uvek ostane viška. Mi smo to iskoristili i podigli na jedan profesionalni nivo. To je projekat od koga dosta očekujemo.

Od radnika do saradnika

Mislim da na mnogo polja uspešno poslujem, jer sam neko ko često traži način da svoje zaposlene pretvori u poslovne partnere. Milovan Nikolić, direktor „BN dizajna”, sada je moj ravnopravni poslovni partner. To je još jedan od poslova u koji ulažem. Firma se bavi proizvodnjom kuhinja, odnosno enterijera i mogu reći da na tržištu već postajemo brend. Takođe, moram da navedem primer jedne moje firme, gde sam odlučio da zadržim IT stručnjake dajući im suvlasništvo u kompaniji i podelivši im akcije prema stažu. Oni sada rade za svoju firmu i pored plata dobijaju i dividende. U toj firmi je direktorka Danijela Kovačević, kojoj sam nekada bio trener u karateu.

To je jedna od preporuka i našim ljudima i strancima kako da zadrže pametne ljude – da im daju da budu deo tima, jer će se to na kraju svima isplatiti.

Jovica Božić

Pivara „Princ“

Pivara „Princ”

Čovek raste uz poslove, tako da ja i sada, iako sam u šestoj deceniji, i dalje razmišljam šta bismo mogli još da radimo. Poslednja i meni veoma draga priča je otvaranje pivare „Princ”. Neke poslove radite za novac, neke za dušu, a ovo je posao koji zaista radim iz zadovoljstva i sa željom da napravimo nešto što Srbija nema.

Pivara je podignuta u Omoljici i poštuje sve standarde i propise. Pivo koje mi proizvodimo je prirodno pivo, bez filtracije, bez dodataka, sa malim procentom ugljen-dioksida. Ideja za pokretanje ovog biznisa nastala je u društvu mog dragog prijatelja i komšije, princa Đorđa Karađorđevića, sina princa Tomislava Karađorđevića, pa se i ime spontano nametnulo – rešili smo da se naša zajednička pivara zove „Princ”, s obzirom da su Karađorđevići naša kruna. Odlučili smo se i za ćirilicu kako bismo bili autentični, iako možda marketinški to nije pozitivno, jer podsećamo na Ruse. Ali odlučili smo da bude ćirilica kako bismo promovisali naše pismo i našu kulturu.

Sebe nisam video samog u tom biznisu, već sam smatrao da mi je potreban dobar tim kako bismo pored kvaliteta samog piva imali i što bolji marketing, prodaju i sve što je potrebno. Sa nama su još i Zoran Gajić, naš poznati trener i sadašnji predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, zatim Petar Savanović, koji je bio naš internacionalni fudbalski sudija, Nikola Egić, direktor Reciklažnog centra, kao i Milan Papulić, bivši direktor Softverskog tima BiS, tako da smo napravili jedan interesantan tim koji je pivarstvu prišao iz velike ljubavi. I često u šali volim da kažem: „Niko od nas nije alkoholičar ali smo najviše para potrošili na pivo”.

Pivarstvo je najbrže rastuća industrija

Naravno, nijedan početak nije lak, pogotovo ukoliko primetimo da na našem tržištu uglavnom dominiraju i najprodavanija su lager piva. Međutim, mnogo ljudi putuje i želi da proba drugačije vrste piva ili ima filozofiju – radije ću popiti jedno dobro, nego dva loša piva. Naša piva jesu skuplja, ali nama nije glavni cilj da zaradimo, već da širimo jednu drugačiju kulturu u ispijanju piva. To je prepoznala i Ambasada Velike Britanije, pa smo dobili njihovu podršku i postali su nam saborci u promociji. Očekujemo da ćemo sledeće godine uz njihovu podršku prvi put organizovati festival real ale-a, pravog piva koje se pravi na tradicionalan način.

Jovica Božić

Pivnica „Princ“

Mogu da primetim nakon dve godine bavljenja pivarstvom da je ovo jedna mlada industrija, koja ima mogućnosti da se dalje razvija, pogotovo kada uzmemo u obzir to da je, na primer, jeftinija oprema za proizvodnju ove vrste piva od one za proizvodnju lager piva. Takođe, Engleska ima 10 puta više stanovnika od nas, a imaju skoro 3 000 pivara, dok smo mi do pre dve godine imali tek njih desetak. Sada imamo oko 30 pivara i sigurno ima prostora za još. To je najbrže rastuća grana i mi smo kao pivara „Princ” spremni da pomognemo svakome ko je zainteresovan da se bavi pivarstvom. Svakome ćemo rado odgovoriti na pitanja, jer ne vidimo u tome konkurenciju. Najbolje uvek biraju kupci, tako da ima mesta za sve. A kada imate kvalitet ne bojite se konkurencije. Treba znati da naša piva imaju od 30 do 40 posto više hmelja i slada nego što to imaju lager piva. Zato su naša piva i skuplja i kvalitetnija.

Srpski čvarci i englesko pivo

Gušt u pravljenju piva je taj što je čovek faktor koji sve određuje – nije to mašina, nije kompjuter taj koji određuje ukus piva, već smo mi ti koji se bavimo ukusima. Za sada smo se bazirali na četiri vrste piva, počevši od Biter-a, to je pivo za druženje i ono se najčešće pije u Engleskoj, jer ima manje alkohola, zatim imamo i Pale Ale, IPA i imamo Porter, tamno pivo iz porodice Guinness-a. Na kraju, moram da naglasim da izbacujemo i još jedno jače pivo, koje će imati iznad 6% alkohola, a pošto je novo i jako, zvaće se „Kralj”. Pokušavamo da ispratimo trendove i da se uključimo i u euforiju oko filma Kralj Petar Prvi, pa ćemo verovatno iskoristiti pravo koje Đorđe ima i staviti lik kralja Petra na naše pivo. Postoji marketinško mišljenje da ga zbog toga neki neće piti, ali mi želimo da to bude pivo pomirenja, jer pivo treba da spaja ljude. Želja nam je dakle da se širimo i da pomažemo drugima koji imaju isti cilj, a to je da pijemo pravo pivo i da uživamo u njegovim ukusima.

Jovica Božić

Princ Đorđe Karađorđević i Jovica Božić

Želja nam je, takođe, da pokrenemo i opravdamo slogan „Srpski čvarci i englesko pivo”, jer je poznato da se u Engleskoj pivo pije uz čvarke. NJihovi čvarci su više kao čips, nisu toliko masni, nisu tako teški, ali, naravno, nećemo ih uvoziti iz Engleske, proizvodićemo naše. Smislili smo i logo za naše čvarke, biće to grb Crnog Đorđa, svinjska glava probodena mačem.

Kod nas se, takođe, i poljoprivreda ponovo razvija, sade se plantaže hmelja, pivarski ječmovi, tako da se nadam da ćemo jednog dana moći u Omoljici da proizvodimo real ale i da kažemo da to jeste englesko pivo, ali od banatskog hmelja i banatskog ječma. To nam je još jedan od ciljeva.

Proizvodnja piva je lepši deo posla, a prodaja je ta koja ide teže. Verujem da je bitno da nakon pokretanja pivare morate da imate i svoje barove, restorane… Mi zasad u Omoljici imamo pivnicu koja ne radi stalno, već po potrebi i za dogovorene degustacije. Imamo u Pančevu, na vrlo lepoj lokaciji u starom delu grada pivnicu „Princ”, a pre tri meseca u Beogradu smo otvorili pivnicu „Impuls” u Impuls Hall-u, pored hotela Crowne Plaza. Naše pivo možete naći i u Merkatoru, koji je uzeo veliki broj različitih piva iz uglednih pivara, i tako nam i finansijski i marketinški pomogao, jer smo sada dostupni u njihovim objektima širom Srbije. Trenutno najviše ulažemo u marketing i mogu da se pohvalim da je naše pivo jedino zanatsko pivo koje možete pronaći na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla”. Takođe, jedan veliki kompliment za nas je i taj što je James Thornley, koji je jedan od vodećih ljudi u srpskoj revizorskoj firmi KPMG, prišao i hteo da bude naš partner.

Rakija i šljivici

Kako bismo zaista širili kulturu ispijanja ove vrste piva, počeli smo da kupujemo i piva naših kolega za našu pivnicu u Pančevu, a spontano smo počeli da uvodimo i druga pića. Onda smo pomislili, kako da Srbinu uz kafu ne ponudimo i rakiju… pa onda, zašto bismo kupovali rakiju od nekoga kad možemo našu… i, naravno, tu smo videli šansu za novi posao. Pokrenuli smo saradnju sa destilerijom gospodina Tadića u Omoljici koja radi preko deset godina. Danas pravimo odličnu rakiju gde se koštica voćke izbacuje, a koža se ljušti. Prioritet nam je kvalitet, a verujemo da kada imate kvalitet tada će doći i novac.

Jovica Božić

Restoran- Sport Cafe Pivnica IMPULS

Nismo stali ni na tome, pa smo ove godine zasadili i voćnjak od 5 hektara, koji će voditi moj saradnik Zoran Popović iz Brestovca. Interesantno je da se njegova familija bavila uzgajanjem bostana i paprika, imali su vinograde i ovo što mi sada radimo je dokaz da se vraćamo na ono što su nam radili dedovi. Srbija pored IT sektora, koji je izuzetno cenjen i tražen, ima potencijale i što se tiče poljoprivrede. Imamo plodno tlo, a uvedene su i subvencije, što je velika pomoć za sve one koji žele da pokrenu svoj biznis. Želeli bismo i da naš šljivik bude primer drugima, kako raditi – da treba konsultovati i stručnjake, usavršavati se, biti profesionalac. To se odmah vrednuje i većom cenom, jer ljudi to prepoznaju. Smatram da i u ovom poslu nema konkurencije, svako ko hoće da radi, ima mesta za njega.

Voće jeste problem, jer se kvari i možete imati gubitke, ako nemate hladnjače, ali mi se nadamo da će država to uspeti da reši i da će se još više ljudi odvažiti na svoju proizvodnju.

Sama rakija je bolja od piva u tom smislu što ne propada, već što je starija, to je bolja i skuplja. Želimo da naša rakija bude čista u svakom smislu i poreski i kvalitetom. Mislim da sve treba ispoštovati. Želimo i domaće i strano tržište da osvajamo kvalitetom. Cilj nam je da se naša rakija nađe na aerodromu u Moskvi i u Sankt Peterburgu, a ispratićemo i potrebu naše dijaspore počevši od Nemačke, Kanade i Amerike, jer dobar proizvod uvek nađe put do potrošača.

Ostajte ovde

Nadam se da će ova naša priča delovati na čitaoce dobro i pozitivno i da će ih ohrabriti na novi početak. Verujem da ne moramo svi da budemo doktori i advokati. Svako može da bude doktor u svom poslu. Moja poruka je „Ostajte ovde”, to mogu reći kao čovek iz dijaspore. Često me pitaju zašto dolaziš ovamo, ja im kažem da je tamo možda bolje, ali ovde je lepše. Verujem da poštenim radom u određenim branšama ponekad u Srbiji može i brže i više da se zaradi, jer u Srbiji nema prave konkurencije. Trenutno ima mesta za sve, jer nažalost, smatram da se odlivom mozgova stvorio deficit radne snage, koji će prinuditi ekonomiju da plati više i tako počinje takmičenje oko dobrog radnika. Opet kažem, ne bojte se, ostanite ovde, samo budite vredni. Ja mogu da preporučim samo ono čime sam se bavio i u čemu sam uspeo, ali verujem da su rad i zalaganje najbitniji, čime god da se bavite.

6 comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *