Prošlo je petnaest godina od početka bombardovanja Srbije. Da su naši roditelji obnavljali ruševine ovim tempom kako mi to radimo, verovatno bismo danas živeli po obodima grada, a od Slavije do Kalemegdana bismo preskakali cigle i zidine nastale tokom neprijateljsko-prijateljskih bombardovanja sredinom prošlog veka.

Otprilike petnaest godina nakon Drugog svetskog rata, počeli su planovi oko izgradnje novog zdanja Generalštaba u Beogradu. Danas, u 21. veku, u vreme kompjutera, savremene tehnike i moćne mehanizacije, u strogom centru našeg grada stoje srušene zgrade, kao svedočanstvo patnje i stradanja i kao spomenik gluposti i nesposobnosti naše države i nas. Pojedinci tvrde da je pomenuto zdanje remek delo srpske arhitekture i da, kao takvo, mora da bude rekonstruisano. Drugi tvrde da su oštećenja takva da zgrade moraju da budu srušene. Treći kažu da ih treba ostaviti u ovom stanju kao simbol otpora. Ovi poslednji su najzanimljiviji. Verujem da, kada im neko polomi ruku, oni odbijaju da je nameste kako bi imali dokaz da su učestvovali u tuči.

Treba pozvati državne, gradske, vojne i sve druge nadležne vlasti da zgrade Generalštaba obnove ili sruše ili iznova sazidaju… Ili da ih sakriju od pogleda građana, do trenutka kada će se roditi i odrasti neka nova deca, koja će imati ideje, snage i pameti da ulepšaju lice naše prestonice.

———————————————–

Bombardovanje Srbije

Tekst je napisan 2009. godine, na desetogodišnjicu bombardovanja. Danas ga objavljujemo po peti put.