1folklor

Самокритичност или тапшање по рамену

Широм Србије данас је много села у којима још увек раде основна школа и културно-уметничко друштво, али чини се да су полако пред нестајањем. У циљу тражења решења, мора се констатовати да ипак постоји могућности и потенцијала за опстанак младих у малим срединама. У чему се огледа будућност нашег друштва?

Поред овог суштинског, конкретних питања је много, а одговора премало; превише је теорије, а премало практичности. Значај изражавања стваралачког духа кроз КУД-ове може бити веома важан за напредак друштва у целини. Уколико сагледамо друштво са ширег аспекта, свакако долазимо до закључка да је уз образовање, ова друштвена област од приоритетне важности у стварању стабилних и квалитетних карактера и личности. Можда је одговор у промени животног приступа и система вредности, како колективног, тако и личног.

Омладина би секцију народне радиности могла претворити у малу радионицу, музичка секција организовати школу свирања различтих инструмената па тиме допринети и омасовљењу фоклорне, док би драмска имала могућност стварања малог позоришта и тако испунила салу публиком до последњег места уз симболичну цену улазнице. Помоћ других локалних институција треба да се огледа у бољој организацији, донаторству и обавештавању КУД-ова о расписаним конкурсима за пројекте.

Можда је самокритичност боља од „тапшања по рамену“, уз мање сујете, зависти, лоших навика, предрасуда сваког од нас. Можда нам буде боље, када ми будемо бољи -са више позитивног духа и слободе у изражавању креативности.

Владимир Пурић