medjicaНовобеограђани можда најбоље знају шта значи када лети “упече звезда“. Тоне и тоне бетона преко дана упијају, а ноћу немилосрдно емитују врелину минулог дана. Трава има своју природну нијансу само у рано пролеће и када поново крену јесење кише. Срећом,  ту је река Сава уз коју се простире новобеоградски кеј. Он се истиче својом ширином, пошумљеношћу, стазама за трчање, шетњу и вожњу бицикла. Али између Аде циганлије и блокова 44 и 70, налази се једна тајна оаза за коју многи Београђани никада нису чули, Ада међица.

Као што јој име каже, ово друго по величини београдско речно острво вековима је служило као међа многим царствима, а и данас представља границу између Општина  Нови Београд и Чукарица. Километар дугачко и 200 метара широко острво, окружено је са 214 сплавова, а на њему постоји 87 сојеница.

Када чамац пристане на ову рајску обалу, мали понтонски мост води вас директно у клупски ресторан, где је свакога дана на менију кувано јело из котлића које мирише још на пола реке. Ту ће вас дочекати пријатни и љубазни домаћини, а уз чашицу разговора и “Ћин-ћин, нек смо ми живи и здрави!”, већ сте заборавили врућину и градске гужве. Цене домаћих пића, пива, ракије и сокова су 100 динара, а порција рибље чорбе, гулаша или паприкаша је 300 динара са хлебом и салатом. Иако чамац вози током целе године, зими на сваких сат времена, а лети од 8 до 20 сати сваких пола сата, почетак сезоне очекује се половином априла, када се мало стабилизује време. Свако може да постане члан Клуба “Ада Међица”. Годишња чланарина је 1.000 динараи тада се превоз у оба правца наплаћује само 30 динара. Иначе, превоз за одрасле је 80 динара, а за децу је бесплатан. Посетиоци могу повести своје љубимце, као и превести своје бицикле.

Унутар острва одушевиће вас уредно подшишани травњаци, а сојенице окружене дрвећем, лозом и најлепшим цвећем низаће се једна за другом док не поверујете да сте у бајци. Опиће вас мирис ружа, љиљана и кестена. Овде су гуске домаће животиње, а дивље патке су се “одомаћиле”, јер од када су зиме постале благе, оне немају потребу за селидбом. Некада су овде махом боравили полицајци и официри, јер им је Међица била центар за рекреацију. Једно време овде је била сликарска колонија, а идеја да се она обнови, нажалост , није заживела.

Савремену бајку о Ади међици први су оживели Павле Вуисић, Момо Капор, Пеђа Ристић и други боеми, а данашње Удружење љубитеља Аде међице броји преко 1.000 чланова. Међу њима је, од пре неколико година, Добривоје Танасијевић- Дан Тана, који може да живи било где на свету али кад год није у Америци он је на Међици. Чланови сами брину о овом острву, које у току сезоне, викендом, посети преко 2.000 људи. Сами односе смеће, шишају траву, уређују растиње, а бетонска стаза којом се може обићи круг око целог острва такође је њихових руку дело.

Град Београд је седамдесетих година подигао обалоутврду, где се налази купалиште, али од тада, како наводи председник удружења Јаков Кочишевић, нико се не сети Међице, осим када на ред дође наплата таксе за коришћење приобаља. “Скупље плаћам 20 квадрата на Међици, него земљарину у центру града” – нашалио се Кочишевић. Једино је Градски секретаријат за заштиту животне средине бесплатно прскао комарце, али од ове сезоне изостаће и ова помоћ.

На сваком кораку осећа се гостопримство ових љубитеља природе. Док смо син и ја луњали острвом и фотографисали, видела нас је госпођа Чабаркапа, која нас је љубазно позвала на кафу. У друштву њене породице, поделили смо утиске о овој оази и сазнали да су многи наши познати  кошаркаши, као и њен син Жарко, овде пронашли свој мир.

Интересантно је да на острву постоји 250 стабала храстове шуме, старе 80 година, за коју никоме није јасно како и зашто се баш овде примила. Мене подсећају на велике стражаре, чуваре многих тајни, који поносно гледају нови Мост на Ади.

Биљана Антић