Kada poželite da upoznate ono što je najbitnije u kulturi nekog naroda, svakako se raspitajte šta su ljudima najdraže fascinacije iz detinjstva. U Srbiji će vam kao odgovor vrlo često navesti jedan mali slatkiš bez službenog imena, poznat prosto kao čokoladna bananica. Ne poznajem osobu rođenu u granicama bivše Jugoslavije u poslednjih 40 godina koja se ne raspameti pri pominjanju čokoladne bananice.

U pitanju je jedan bananoliki slatkiš ne veći od prsta odrasle muške osobe. Sastoji se od slatke aromatizovane penaste mase koja je prelivena čokoladom i umotana u celofan. Obično se prodaje na komad, a zavisnici kupuju na kutije. Na tržištu Srbije prisutno je više proizvođača ovog slatkiša, ali kad se kaže 'čokoladna bananica', redovno se misli na proizvod koji se ranije službeno zvao "Krem banana", a proizvodi ga beogradska fabrika Štark.

Priča na sajtu Soko Štarka kaže da je za sve kriv majstor Franjo Vaja, rođen u Vršcu, poreklom Mađar. Pokupivši u Slovačkoj i Mađarskoj veliko znanje o čokoladi i čokoladnim desertima, Vaja je ovde preuzeo fabriku "Roda" od Francuza Danijela Pesmažua. Navodi se podatak da je prvu krem bananu Vaja napravio još davne 1938. godine, i da je od ondašnjih vlasti za taj novi proizvod na tržištu dobio nagradu od čitavih dinar i po.

Da bi sačuvao fabriku od rušenja za vreme nemačke okupacije, u dogovoru sa Komunističkom partijom u Zemunu Vaja je pristao da fabrika proizvodi hranu za Nemce. Ostao je direktor fabrike do 1945. godine, kada ju je predao na upravljanje novim komunističkim vlastima, a on je ostao u fabrici kao tehnički direktor. Kasnije došao u sukob sa rukovodstvom i otišao u Sarajevo. Od 1950. do 1955. radio je na projektu mašinskog livenja bananica u kalupe od prirodne jestive gume, što je do tada rađeno ručno i sporo.

Prve penaste bananice su se pravile od živog belanceta, a dnevno se proizvodilo svega 10 kg bananica. I prelivanje bananica čokoladnom masom se obavljalo ručno. 1960. godine stigla je kod nas mašina za prelivanje čokoladom, a tek 1965. mašina za livenje bananica. Za želiranje bananica koristi se morska alga agar-agar.

Dok se tehnologija izrade tokom decenija usavršavala, oblik krem bananice se nije menjao od nastanka, što je i logično. Čokoladna bananica je svojim kvalitetom napredovala i osvajala nove i nove generacije fanova. Nju niko ne doživljava kao hranu, jer je i pravljena isključivo radi izazivanja prijatnosti čulima. I u tome je opasno dobra - ali samo ako je Štarkova.

Ako zatvorenih očiju probate razne vrste bananica, nepogrešivo ćete prepoznati Štarkovu po tome što prijatnost koju izaziva deluje potpuno prirodno, kao nešto što uopšte ne treba ni da se objašnjava ni da se imenuje. Zato nije ni imala neko službeno fensi ime - prosto, kako da date marketinško ime čistoj sreći i metafizičkoj milini?

Ipak, povodom 50. godišnjice početka proizvodnje bananice u svom asortimanu, kompanija Soko Štark je došla na ideju da, tokom proleća 2007. godine, raspiše nagradni konkurs za novo ime tog proizvoda. To je momentalno izazvalo ogorčenu reakciju svih generacija zavisnika. Web forumi su se usijali i počele su da kruže gnevne on-line peticije sa zahtevom proizvođaču da ne izmišlja nikakvu mudrost tamo gde joj nije mesto. Kao konačan ishod te kampanje, "Krem banana" je, posle 50 godina postojanja pod tim imenom, službeno postala prosto "Bananica" - nije postala ni "Čoban", ni "Čokonanica", niti bilo koja druga besmislica.

Što je i dalje potpuno nebitno za razumevanje fenomena. Jedino što je bitno jeste otići u prodavnicu ili na kiosk i pazariti čokoladnu bananicu koja na celofanu ima logo Soko Štarka. Sve ostalo će se kas'ti samo.